FINALE

Die meister.

Die besten.

Les grandes équipes.

The champions.

Kada je George Frideric Hendel 1727. komponovao Zadok the Priest, jednu od četiri himne pisane za krunisanje kralja Georgea II od Britanije, naravno da nije ni slutio da će jednoga dana upravo ta melodija biti jedna od najprepoznatljivijih na planeti, posebno među ljubiteljima fudbala. Adaptirana 1992. od producenta i kompozitora reklamnih džinglova, Tonija Britena, a izvedena od strane Londonske kraljevske filharmonije i hora Akademije St. Martin on the Fields, himna Lige šampiona postala je brend sama za sebe. Sa njom počinje televizijski prenos svake utakmice, uz nju igrači izlaze na teren, uz nju se "trese mušema", sa njom počinje sve što je vezano za Ligu šampiona. Tako će biti i 25.maja 2013. kada će se na centru naći igrači Bajerna iz Minhena i Borusije iz Dortmunda, ovogodišnji finalisti najvažnijeg klupskog fudbalskog takmičenja na svetu.

Od kako je fudbal kao sport zaživeo na evropskim prostorima, postojala je težnja da se organizuje takmičenje koje će okupiti najbolje evropske ekipe. Prvi nagoveštaj nalazimo još 1897. kada je engleski vodoinstalater i osnivač bečkog kriket i fudbalskog kluba, Džon Gramlik senior, organizovao takmičenje pod nazivom Challenge Cup u kome su učestvovali najbolji timovi iz Austro-Ugarske monarhije, uglavnom iz Beča, Budimpešte i Praga. Nije bilo dugog veka i već 1911. godine je prekinuto.
Nakon prvog svetskog rata, obnovilo se interesovanje za organizovanjem evropskog klupskog takmičenja i nakon osnivanja nacionalnih liga većine evropskih zemalja, a na inicijativu Huga Majcla, predsednika Fudbalskog saveza Austrije, u Veneciji je 1927. godine osnovano takmičenje pod nazivom MITROPA kup. U prvoj sezoni, okupilo se po dve ekipe iz Austrije, Mađarske, Čehoslovačke i Jugoslavije, a prvi pobednik je bila ekipa praške Sparte. Jugoslaviju je ubrzo zamenila Italija, a broj ekipa iz svake zemlje učesnice se popeo na četiri. Uz prekid zbog drugog svetskog rata, MITROPA kup se igrao sve do 1992. godine s tim što su od 1980. učesnici bili šampioni drugih liga. Za razliku od najvećih evropskih takmičenja, u MITROPA kupu Jugoslavija je imala zapažene uspehe. Crvena Zvezda i Čelik iz Zenice su ostvajali po dva puta, a po jednom Vojvodina, Partizan, Iskra iz Bugojna i Borac iz Banja Luke koji je ujedno i poslednji osvajač.
MITROPA kup nikada nije imao značajnu medijsku podršku, a samim tim ni popularnost među ljubiteljima fudbala. Poslednje finale pratilo je samo nekoliko stotina gledalaca.
Prvi pokušaj organizovanja takmičenja u kome će učestvovati isključivo šampioni, desio se 1930. na inicijativu švajcarskog fudbalskog kluba Servet. Prvi, ali i poslednji osvajač takozvanog Kupa nacija bila je Ujpešt Doža iz Mađarske jer već sledeće godine takmičenje nije održano zbog nedostatka novca.
Nakon drugog svetskog rata, po uzoru na MITROPA kup, osnovano je takmičenje pod nazivom Latinski Kup u kome su učestvovale ekipe iz Španije, Portugalije, Francuske i Italije. Međutim, još uvek nije bilo takmičenja u kome bi se našle sve najbolje evropske ekipe.

Dok su Evropljani maštali, Južnoamerikanci su radili i nakon prvog svetskog prvenstva 1930., organizovali su i Kup južnoameričkih šampiona ( kasnije prerastao u Kup libertadores ). 1948. novinar francuskog sportskog časopisa L' Equipe Žak Feran, izveštavajući iz Čilea sa prvog Kupa južnoameričkih šampiona, došao je na ideju da slično takmičenje pokrene i u Evropi. Zajedno sa svojim urednikom Gabrielom Hanotom i uz svesrdnu podršku predsednika Reala iz Madrida, Santjaga Benabeua, sastavio je predlog koji je stavljen na dnevni red kongresa UEFA 1955.
Početkom pedesetih godina prošlog veka, šampion Engleske Wolverhampton, igrao je seriju prijateljskih utakmica širom sveta. Pobedivši u svim utakmicama, proglašen je od strane engleske štampe svetskim šampionom. Koliko je ovo Engleze ispunjavalo ponosom, toliko je ljutilo ostatak Evrope, jer Wolverhampton se nije dokazao u mečevima sa najboljim evropskim ekipama toga doba, kao što su bili Real Madrid ili AC Milan. Tako je predlog francuskih novinara usvojen i osnovano je takmičenje pod nazivom Kup Šampiona.
Prva utakmica Kupa evropskih šampiona, odigrana je u Lisabonu 4.septembra 1955. Igrali su Sporting i Partizan i rezultat je bio 3-3, a prvo finale odigrano je na Parku prinčeva u Parizu između Real Madrida i Remsa. Pobedio je Real 4-3.
Intesesantno je da je aktuelni šampion Evrope, Čelzi, te 1955. kao šampion Engleske, bojkotovao Kup šampiona na zahtev svoje federacije. "Učestvovanje na ovom takmičenju nije u najboljem interesu engleskog fudbala" bilo je obrazloženje.
Istorija Kupa šampiona se završava 1992. godine, kada je pod pritiskom sponzora i televizije, promenjen koncept takmičenja koje se vise nije igralo po "knock-out" sistemu, već se u prvoj fazi igralo po grupama, po "liga sistemu" gde je svaka ekipa igrala po dve utakmice sa svakom drugom ekipom iz svoje grupe. Tako je 1993. godine rođena Liga šampiona, a učesnici nisu bili isključivo šampioni zemalja, već najbolje ekipe po posebnom sistemu bodovanja svake lige. Tako danas lige Španije, Engleske i Nemačke daju po četiri učesnika, dok šampioni nekih zemalja kao što je Srbija, prolaze kroz veoma težak ciklus kvalifikacija.

Die meister.
Die besten.
Les grandes équipes.
The champions.

Dan će početi zajedničkim doručkom. Svaka ekipa u svom hotelu, izdvojena u posebnim salama od ostatka sveta, sedeće u tišini kao i prethodnih tristotinak dana. Dnevna rutina se retko menja, a posebno ne na dan najvažnije utakmice u njihovim karijerama. Čeka ih dan dugačak kao robija.
Između doručka i ručka nema nikakvih obaveza, ali svaki od njih ima jasan plan šta treba da uradi. Za njih je utakmica na neki način već počela. Neko će ležati u mraku i premotavati u glavi film koji tek treba da se desi. Neko će po ko zna koji put proučavati papire na kojima se nalaze sve informacije vezane za utakmicu: karakteristike protivničke ekipe, karakteristike svakog igrača pojedinačno, posebno onih sa kojima će najčešće dolaziti u direktni kontakt, šeme ofanzivnih i defanzivnih prekida, na koje detalje treba obratiti posebnu pažnju itd. Treneri će pozivati pojedinačno igrače i razgovarati sa njima, naizgled neobavezno, ali sa ciljem da se uvere da je svako shvatio šta se od njega te večeri očekuje. Svaka ekipa ove sezone već ima iza sebe preko 60 utakmica. Prostudiran je svaki korner, svaki aut, svaka izmena, posebne reakcije pojedinih igrača na sudijske odluke, grublju igru, provokacije...svaki detalj sa svake utakmice. Traži se slaba tačka. Golmani će gledati opet i opet, na koji način i ko izvodi penale, ko i kako izvodi slobodne udarce, ko šutira iz daljine, da li korner izvode sa kontra nogom ili ne, tj da li lopta ide od ili ka golu...
Ručak, obavezan odmor, poslednji sastanak pred utakmicu. Kao i stotine puta do tada. Ali, večeras je finale. Večeras se ne igra. Večeras se pobeđuje ili gubi.

Po strogo definisanom protokolu, ekipe moraju biti na stadionu najkasnije u 19:30 časova, ali doći će bar 15 minuta ranije. U svlačionici će ih čekati još jutros spremljena oprema. Svako će prvo uzeti svoj dres u ruke, da ga opipa, oseti pod prstima, pročita na njemu svoje ime i broj kao da ga prvi put oblači. Zatim će izaći na teren, čučniti, opipavati travu i tvrdoću zemlje ne bi li procenio koje krampone da stavi. Da li da izađe sa 6 ili 13 krampona? Da li da uzme gumene ili metalne? Da se treneri pitaju svako bi uvek igrao sa 6 i to metalnih. Ako nešto nervira trenera, to je kada mu se igrač oklizne na terenu. Sa druge strane, sa šest metalnih krampona je teško trči i igrači se osećaju nestabilno, ali klizanja nema. Iako znaju unapred šta će nositi ( prethodno veče su trenirali na tom istom terenu ), uvek iznova prolaze kroz isti ritual pipanja. Nama ostalima, ove ponekad i prisilne radnje izgledaju banalno, možda čak smešno, ali igrači tome pristupaju sasvim ozbiljno i predano.
Za to vreme, po zidu svlačionice se lepe šeme ofanzivnih i defanzivnih kornera, skraćenih kornera, bližih ili daljih slobodnih udaraca, auta u zoni završnice, formacija... Čeka se zvanični protokol sa sastavima ekipa koji stiže uvek u poslednjem trenutku, dakle u 20:00. Igrači se pripremaju svako na svoj način, ali po ustaljenoj praksi. Serije vežbi, takozvanog predzagrevanja, masaža, bandažiranje zglobova, psihološka priprema, tihe molitve.
Na zagrevanje se izlazi tačno u 20:05. Tačnije, trebalo bi da počne u to vreme. Svaka ekipa ima jednog ili više igrača koji iz nekog razloga moraju da izađu poslednji iz svlačionice. Ukoliko je jedan, onda nema problema, ali ukoliko ih je više ( što je češći slučaj ), onda nastaje problem. Kada kondicioni trener saopšti momenat izlaska, njih nekoliko kao po komandi utrčava u toalet kao da su do tog trenutka trpeli i sada im je konačno odobreno da piške. Kreće psihološki rat "ko će poslednji". Prepuni sujeverja i misli o lošoj sreći ukoliko nešto ne urade baš na neki, samo njima znan način, zatvaraće se u kabine i čekati. Čeka ih čitav život u devedeset i nešto minuta i to se pred očima miliona ljudi. Pritisak je ogroman i oni, tražeći način da ga olakšaju, beže u svoje male rituale, skrivene od očiju drugih, ali njima najvažnije na svetu. U njima se osećaju bezbedno i ukoliko sve urade onako kako su zamislili, pritisak prestaje i svest se okreće ka utakmici koja ih čeka. Sve to traje 2-3 minuta i zagrevanje može da počne.
Iako je svaki kondicioni trener uveren da baš on zagreva ekipu na jedinstven i neponovljiv način, sve ekipe se zagrevaju manje više isto. Razgibavanje, dodavanje lopte u parovima ili trojkama u kretanju, istezanje, vežbe koordinacije i agilnosti, druga serija istezanja, opet dodavanje u parovima ili trojkama, ovoga puta na većoj udaljenosti, igra 5 protiv 5 na skraćenom prostoru, brzina reakcije i povratak u svlačionicu. Dvadesetak minuta provedenih na terenu. Po protokolu, u 20:35, teren mora da bude prazan. Ukoliko slučajno niste poneli sat, tu su kontrolori UEFA, koji vas svakih nekoliko minuta ljubazno podsećaju koliko je ostalo do kraja zagrevanja, odnosno napuštanja terena.
Od dolaska na stadion, po početka utakmice, svaki sekund je isplaniran i tu je UEFA dosledna do krajnosti.
Teren se napušta žurno i tih poslednjih nekoliko minuta pred početak utakmice u svlačionici je najživlje. Poslednja uputstva, poslednji pogledi ka šemama prekida, međusobni pozdravi i opraštanja kao da se dugo neće videti. Možda i neće, jer na terenu prestaju da budu obični ljudi i postaju nešto drugo: idoli, zvezde, profesionalni vojnici spremni na sve. Ulaze u izmenjeno stanje svesti koje će ih držati tokom čitave noći. Nivo adrenalina će početi da im se spušta čak nekoliko sati nakon završetka utakmice.
Pred vratima svlačionice čeka ih pomoćni sudija, koji će ih detaljno pregledati, kao na aerodromu. Na sebi ne smeju da imaju ništa osim opreme i tetovaža. Nikakvo prstenje, lančići, amajlije... Sudija će im zadizati dresove, nogavice šorceva, predledati šake, čak i usne duplje. Za svaki zavoj ili flaster mora postojati obrazloženje lekara.
U tunelu će se po prvi put suočiti sa svojim protivnicima. Van dometa kamera, srdačno će se pozdraviti oni koji se međusobno poznaju, čak diskretno porazgovarati, ali čim se budu postrojili iza glavnog sudije, za njih prestaje da postoji sve osim lopte, blještavo osvetljenog terena i trofeja koji može poneti samo jedan.

Die meister.
Die besten.
Les grandes équipes.
The champions.

Neka pobedi najbolji.

( fotografije u blogu su iz originalnog uputstva UEFA za polufinalnu utakmicu Real Madrid- Borussia Dortmund )