...eko-turizam ima potencijal da otvori četiri puta više radnih mesta od lovnog turizma i da donese dvostruko veći prihod...

Rano popodne novembarskog dana, stižem do ribnjaka u Barandi da utvrdim koje su vrste ptica i u kom broju prisutne u ovoj fazi jesenje migracije. Poput guštera uživam u jednom od poslednjih sunčanih dana ove godine, iako me sunce istovremeno ometa u radu: bije mi pravo u oči, pa je površina vode sva u zlatnim odsjajima. Da tu ne bude kraj, ribnjak je prošaran lavirintom tršćaka koji dodatno skrivaju ptice.

A ptice, naviknute na sportiste, nervozno poleću čim izađem iz kola. Isprva uočavam dve-tri vrste i svega nekoliko desetina obližnjih ptica. U daljini, sporim zamasima velikih krila leti siva čaplja i čini se da je to sve što ću videti.

    1 Nabavite dvogled – bez alata ipak nema zanata. Šta da nabavite zavisi od toga koliko ste sigurni da zaista želite da posmatrate ptice, tj. duže od par meseci.

Hteo sam da vidim taj slavni vodostaj, pa sam isplovio na Dunav, na vesla, kako dolikuje. I ništa. Struja se i ne oseća, a voda je bila viša krajem aprila nego što je sada. Naspram Dorćola, po Waterworldu Jojkićevog rukavca sam tada izveslao svih 12 km - moglo se svuda, a sada upola manje. Drugim rečima, voda jeste visoka, ali sasvim prosečno i uobičajeno, ništa pomena vredno.

Drinking is an emotional thing. To je  jednom rekao Charles Bukowski.  Cooking is an emotional thing, je ono u šta ja to konvertujem, naravno, koristeći samo doslovnost ove njegove izreke, ne upuštajući se u njegovo objašnjenje šta ona za njega zapravo znači, a što bi nas ovde sigurno odvelo na drugi kolosek. (Ali, možemo i o tome, usput.) Osim što je kuvanje nauka i veština, ono je i umetnost. A umetnost, pamet, emocije,  idu ruku pod ruku, zajedno, zar ne?

Štrikanje je u moj život ušlo kada sam imala nežnih 17 godina. Naučila me majka jedne drugarice. I čim sam savladala osnove, zarazila sam se preko svake mere. Dešavalo se da moja drugarica uveče ode s društvom u život, a ja ostanem da štrikam s njenom mamom. Nosila sam štrikeraj i u školu, te štrikala na časovima na kojima sam apsolutno umirala od dosade...

Kasnije u životu štrikala sam na mahove. Nailazili su periodi u kojima bih mesecima bila pod klot-frket hipnozom, ali bi između prolazilo i po nekoliko godina u kojima ne bih uzimala igle u ruke.

Poslednje dve godine, pak, ludilo štrikanja me je tako snažno uhvatilo da ne popušta. Štaviše, proširilo se i na ludilo heklanja. I svašta sam nešto stigla napraviti (vidi slike). I svašta nešto tek planiram napraviti.

Šta bi mogao biti razlog što u simfonijskom orkestru postoji više violina, pa tako na istoj muzičkoj deonici „boje" zvuk, umesto da svira najbolji violinista pa se ostali violinisti zamene elektronikom na sledeći način:

      • Sviranje tog jednog violiniste se snima mikrofonom

      • N puta po N kanala se tom sviranju doda slučajni mali šum, fazni i amplitudni, sve pojača pa pusti preko N zvučnika tamo gde su nekad bile violine ostalih izvođača

Kakvo pitanje takav i mogući odgovor - ko zna šta bi mogao biti razlog, možda ljudi prave kvalitetniji šum od elektronike.

Priča juče žena, ne moja nego naša, kako joj je prvi muž pre više od jedne decenije otišao u večna lovišta.

Neverovatna priča!

Negde iznad Persijskog zaliva listam Birds of the Indian Subcontinent, pa pogledam D. i pitam: „Koliko je neobično preći pola sveta samo da bi se posmatrale ptice?“ Ona kaže: „U tvom slučaju – nije neobično.“

Foto (3) Uteč Rao

Odmah ću reći ono što dobri blogeri, verovatno, kažu na kraju: Aleksandar Hemon je vrlo zanimljiv čovek. Vanserijski, što bi rekli gimnazijalci. O njemu ćemo još slušati i čitati.

Da počnem od običnih stvari - od njegovog imena i prezimena. Ja volim ime Aleksandar, ma koliko ono bilo staromodno, jer u meni uvek izaziva interesantne asocijacije. S druge strane, prezime Hemon mi je prilično prosto, i ne kaže mi ništa, premda ja volim kratka prezimena, od dva sloga.

Šumski zviždak - foto (c) Snežana Panjković

Iako sam jednu polovinu detinjstva proveo u šumi, a drugu na dva ili tri omiljena drveta – što je nesumnjivo ostavilo traga u meni, verovatno najprimetnijeg u nevoljnoj ili, u najboljem slučaju, mrzovoljnoj razmeni svakodnevnih uljudnosti – nikako se ne bih usudio tvrditi da dobro poznajem šumske ptice, niti da imam ozbiljnijeg iskustva u ptičarenju po šumskim staništima. Zato sam se za savet obratio jednom biologu koji je i diplomirao na fauni ptica svoje lokalne šume:

sjenke škura