„Trebalo bi da krenem. A magla je. Da krenem na železničku stanicu;  kupim kartu za voz; uđem u grozni vagon; sedim, posmatram ništa kroz prozor. Onda  se nađem pred kapijom zatvora, tamo pokažem dokumenta. Vadim sve iz torbe. Smeškam se stražarima. Ugledam lice svog sina. Suočim se. Zapitam se gde sam pogrešila...

Svake subote.  Već godinu dana. Nije on kriv, ljubi ga majka. Isti je otac. Njegov. Ili moj? Odustajem.

Danas ću popiti kafu, sledeće subote ću ga lagati da mi nije bilo dobro, ili ću već nešto lagati. Ili ga jednostavno više nikad neću posetiti. Sada mi se čini da bih mogla, mirne duše, da ga ne vidim više nikad. Mog lepog sina. Jedinca. Ubicu...“

Usled višestrukog autorstva nad ornitološkim podacima, čitav tekst je copyright © Liga za ornitološku akciju Srbije. Svako neovlašćeno umnožavanje je zabranjeno.

Počelo je zaleđenog februara 1996. Noćne temperature su već duže vreme bivale uveliko ispod minus deset - sve smrznuto, Dunavom plove sante leda. Sedeo sam u jugu na onom parkingu na Ušću i uporno zurio u tmurno nebo. Kada bi se šoferka zaledila, štedeći gorivo usred embarga na uvoz, nisam palio motor – već primus, da odmrznem staklo, koliko-toliko zgrejem kola, sve vreme pazeći da ne zapalim sedište. I tako pokušavam da odledim svoju osmatračku čauru, napolju škripi sneg pod đonovima nekog šetača u perjanoj jakni... ugledam njegovo zapanjeno lice, sledim pogled i ugledam Čitu kako zavoznim veslima pokreće alaski čun onako kako je to uvek radio – samo u kupaćim gaćama. Nije mi bio prvi put da ga vidim, ali jeste prvi na toj temperaturi. Ipak, nisam se previše iznenadio, samo sam se osmehnuo – to je Čita. Ne sećam se više kako se zvao. Bio je trbušast, izrazito mišičavih ramena i ruku. Priča kaže da je bio bivši reprezentativac u džudou ili već nekoj drugoj borilačkoj veštini. Ako ne grešim, na vodi sam ga, kako vesla u čunu, poslednji put sreo negde u vreme bombardovanja, 1999.

   Boli  nepoznato, baca u neizvesnost, magluštinu tmurnu gde ne možemo da se vidimo, razaberemo, dodirnemo.. gde samo dah i uzdah naslućuju težinu.

   Nemamo meru za kamen da se popnemo iznad tog nedoživljenog, uraganskog, razdirućeg tako majušnog , a tako ogromnog, pola vasione dodiruje. Da se popnemo za sekund izbavljenja, premoštavanja toga uznemirujućeg, neznanog tvorca  trena ustalasale tačke u nama.

   Izgubljeno se osećamo kad trnci krenu od malog prsta, u stomaku jurišaju, pogađaju nenadano, al’ sigurno, u grudima po koji eksplodira, u grlu zastane, premišlja se ,  na temenu pokušava da izbije i objavi pobedu.

   I, nemilo se osećamo u neprepoznavanju sebe kao slučajnosti, prolaznosti , večnosti što se nada.

photos copyright © ms. & mr. albicilla

Put nam pretrčava sivi šumski petlić; koji nije najdirektniji predak, ali jeste rođeni brat praoca domaće živine. Dok smo se prethodnih dana vozili ruralnim predelima centralnoindijske države Maharaštrа, po selima su trčkarale živahne, sitne smeđe kokoši – nigde onog horora od brojlerskih tovljenika kakve jedem kod kuće. Ne pamtim da sam godinama unazad jeo tako ukusnu piletinu (a ni paradajz, sitan i ima ono nešto što našim uvoznicima valjda nude zasebno, pa oni, da uštede, to nikad ne uzmu – slast).

Naučni radovi su naprosto dosadni za čitanje. Zato i imaju poglavlja Abstract i Summary, da možete da pročitate ono važno i preskočite sve drugo. Nekako mi se čini da poletarci pri pisanju prvih radova pitaju starije kolege za savet, a ovi ih srežu: Mnogo ti je to zabavno, tako se ne gradi karijera, moraš da se uozbiljiš ako hoćeš da te neko ozbiljno shvati... I tako nauče da je vrhunac stila u pisanju naučnih radova - dosada.

     Reagujući na moj ovde objavljen prikaz knjige Krste Popovskog „Ina", i delom ga osporavajući, pisac Vladimir Kecmanović oglasio se u Politici u utorak 21. marta tekstom Kritika srpskih kritičara. Zahvaljujući ljubaznosti Politikinih urednika dobio sam i Kecmanovićev tekst ali i priliku da na njega na istom mestu odgovorim 23. marta, i to prilogom Kritika

Načuvši glasine kako je blog na umiranju, da su mu kreativni potencijali iscrpljeni, duh izhlapio, a lice ublijedilo, odlučio sam da mu priskočim u Upomoć. Poslužio sam se  starim zaboravljenim trikom iz art arhive bloga b92.

Te skockah jednu omanju hazart izložbu, tek da vas priupitam - hazartujete li inače?

Manitu (Kidja feat. docsumann)

Nedavno sam vozio svoj prvi brevet (biciklistički maraton) i bilo je to stvarno nezaboravno iskustvo. Svašta se izdešavalo. Bilo je jakog vetra, kiše, umora, snalaženja u "prirodi", pa i malo suza na kraju (nešto u vezi s mojom decom i ovom medaljom sa slike). Ali idemo redom...