gošća autorka: Ivana Radović

 

Umro je tata. Niko mi nije rekao. Valjda su mislili da neću primetiti odmah. Baba je plakala. I tetka je plakala. Poslali su nas kod komšinice. Brat mi je rekao kako možeš da se smeješ kad ti je umro tata. Tetka Lepa je rekla nije.

Mama je bila u crnom. Nosila je cveće. Pitala sam šta će ti cveće. Rekla je da nosi tati u bolnicu.

Smatram da događaji u Marseju i Francuskoj zadnjih par tjedana zaslužuju malo više pozornosti nego šta im pružaju hrvatski mediji. Probat ću ih zapakirati u vidu nekakvog osvrta, više pregleda događanja nego neke dublje analize, krenuvši sa lokalne marsejske razine prema događajima na nacionalnom nivou.

Petog

Ako samo jedan dan u godini posvetimo razumevanju katastrofe Vukovara bićemo bolji ljudi.

Vukovar je naša sramota, pečat i teret.

(Aleksandar Stošić)

 

Ma kakav (crveno-) crni dijalog u društvu!
Samo polilog. I unutrašnji monolog.
To može.
Dijalog nikako ne dolazi u obzir.
Jer, išao bih i ja u Zagreb, ali ne smatram sebe intelektualcem.
A i odbijam da raznosim čvarke po Dedinju.

 

 

 

 Gost autor kleinemutter   

EDIT: Na kraju teksta se nalazi predlog naše blogokoleginice Iqiqiq za mejl koji bi trebalo poslati na uz njega navedene adrese. Ne bilo vam teško da skrolujete ako ste voljni da u tome učestvujete.       

 

                    Prošle godine sam bila 30 dana u bolnici. 2, 5 meseca nisam mogla da ustanem iz kreveta , čak ni do toaleta. Nisam imala kome ostaviti dete , koje je potpuno zavisno od tuđe pomoći u svim životnim funkcijama ( hranjenje , oblačenje i sve ostalo).

Ponosim se što imam prijatelja, školskog drugara iz okoline banje Rogaške Slatine, jednog od najuspešnijih menadžera današnjeg vremena, koji je u zadnjim godinama bio tihi dobrotvor Milenenin za vreme njene teške bolesti. Siguran sam da retki znaju za njegovo dobro delo i njegovo ime. Uz sve zapise, koji izlaze

gošća autorka: Jelena Medan

 

Spuštenih gaća do članaka, naprezao sam se da što prije završim. Ovaj put nisam zamišljao ništa, samo sam se trudio da budem brz. Najradije bih zapalio, ali sam prije 11 mjeseci prestao da pušim. Iznenadio sam se kada sam na podu desno od mojih nogu ugledao kutiju od kreme. Dohvatio sam je - bila je to krema za šuljeve. Nasmijao sam se i počeo da čitam deklaraciju. Dok nije bilo društvenih mreža, bio sam siguran da to ja jedini radim. Malo me je bilo blam što čitam sastav neke kreme na njemačkom i tri ista jezika. Guzica mi se ledila od hladnoće koja je dopirala od odškrinutog prozorčića iznad kade. Kad sam bio mali, taj prozor je bio nedokučiv - pentrao sam se po obodu kade u želji da provirim kroz njega. Nisam uspijevao. Napolju se uvijek čuo razgovor.