Ja sam Halejeva kometa osim što ne letim, sve ostalo je istina

Pojavljujem se periodično kao književni časopis ili izuzetna pesma, pesnikinja ili pesnik i onda nestajem na maltene 77 godina, zato i jesam za sve od 7 do 107

Pogled na zaliv, koji se sada nije video od magle, ulivao joj je nemir. I more se nečujno i zaklonjeno ulivalo u uzani kameni tesnac. Dokle god su njene zelene oči mogle da vide, za nju je ono bilo mrtvo. Zarobljeno u sebi samom, okruživalo je Irsku još od kad je bila ostrvo leda. Ledeni vetar je šiba po obrazima, ali je nevidljiv, a kako da se sakriješ od nečega što ne vidiš. Svuda je oko tebe, možda je i u tebi samoj, mislila je. Zatvorena u svom biću, duboko u sebi, vukla je čamac po peščanoj plaži, dok konačno nije osetila vodu. Duboka hladna voda neobično je mirovala ove puste večeri. Nikoga nije bilo da je vidi. Sledećeg momenta, Mesec je prekriven oblakom koji je pronesen nebom, a more je gotovo neprimetno nabacilo čamac na svoju površinu. Navirući nemir davao joj je snagu za prvih pedeset zaveslaja, samo dok se domogla struje.

Filigranski ne podnosim filistre, ćiftanje, prenemaganje i laganje prećutkivanjem istine, uprljane čistine i ine površine, površne ljude i nedovršene građevine koje propadaju, Patka Baju, Montija Bernsa i Miška, mudrost da glava ne boli od viška, pa da, zavisi čija glava i kog viška, one koji ne sumnjaju, koji se ne pitaju, sve pipače hlebova i sve drugo što pipaju takođe ne podnosim, FC Sion i novogodišnje lampione, protokole mudraca i šampione iz zone, još barem sto kuraca, morone i vito rebro, kone i komšije, kad neko ne zna ni dugme da ušije, šije i vratove, spratove iznad sedmog, u stvari sve iznad sedmog osim ako nije nebo

Србија, откако се шлихта Новом  Риму, постала је безобзирна, oхола и рђава држава.

Život je težak, ako mi je za utehu ni sam nisam lak, za kosu se čupam, za kosu se ne drži Kosač nego Fejsbuk grupa, koja vređa, lupa, kinji, klinji izrastu krila od muke i on skoči, pogodi me direkt među oči, pravo u centar, Topčidersku zvezdu, pogodi me u Slaviju, raskopa me i ogoli do kamena, dobijem podstanare na oba ramena, jedan šapuće ruši kuće, drugi sikće plamena plamena, nije dovoljno vruće

Mada i nije neko naročito pitanje, svakako je zanimljivo.

Sveukupna vlast nas ubeđuje da smo puka sirotinja i da ista sa sve ministrima, savetnicima, sekretarima  i hordama državnih službenika od jutra do sutra (dok svesrdno krčmi imovinu, sada već državnu) kao da nema nikakva preča posla nego da širi priču o , već bi se reklo poslovičnom siromaštvu Srbije.

Prateći juče i danas štampu (duže mi ne polazi za rukom) vidim Funkcioneri države sa tetkinog otomančeta ili beskućnici (imaju samo neke placiće oko 5 Ari) sa primanjima kako reče G. Karagaća ravnim