Mada i nije neko naročito pitanje, svakako je zanimljivo.

Sveukupna vlast nas ubeđuje da smo puka sirotinja i da ista sa sve ministrima, savetnicima, sekretarima  i hordama državnih službenika od jutra do sutra (dok svesrdno krčmi imovinu, sada već državnu) kao da nema nikakva preča posla nego da širi priču o , već bi se reklo poslovičnom siromaštvu Srbije.

Prateći juče i danas štampu (duže mi ne polazi za rukom) vidim Funkcioneri države sa tetkinog otomančeta ili beskućnici (imaju samo neke placiće oko 5 Ari) sa primanjima kako reče G. Karagaća ravnim

Verujete li da je svakome od nas rođenjem predodređen život?

Neko je rođen da bude pekar, neko da prodaje sreću, neko sa velikom metalnom alatkom hoda kilometre i kilometre tramvajskih šina čisteći nakupljeno đubre u šini, a onda sve to ponovo za drugu šinu. Neko je rođen da bude lep, neko da bude kao od stene odvaljen, neko veliki a neko mali.

Mene, od kada pamtim sopstveni lik, život nije mazio.

To je moj usud.

Moje predodređenje je nesreća.

Gde je more gde se može lepo udaviti na mrtvo? Mrtvo more.

            Gde je to jeftino more koje se reklamira svake sezone, more u koje se uz minimalan napor prosto potone?

            Ne mislim na lažno more na Bliskom Istoku.

- Bilo bi bolje da si me kresnuo nego što mi pišeš pesme...

- Izvinite gospođo, kao prvo pesmu nisam napisao vama nego onako...

- Nisi?

- ...kao drugo radije bih kresnuo vašu ćerku...

- Ali ja nemam ćerku, imam sina...

- Dobro, može i sin.

Bilo je nečeg tajanstvenog
u tom plamenu vaših pogleda
u toj neprestanoj borbi
cvijetova i nesigurnih riječi
taj mali rat ljubavi izmedju dvije tuge
vino izmješano u čašama
muzika poslije ponocnih vijesti na uzglavlju
u toplini vašeg tijela
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim buđenjem
za mene je opasnost taj zrak mirisnih

Sada, od ovog momenta, postaje ozbiljno. Isto sam se ovako bio zaglavio i kod četvrtog lika u romanu i nikako da mrdnem. Prva trojica sve svoje rekla, četvrti ni da bekne. Međutim, nešto se dogodilo, nebo se otvorilo, što bi rekao MP, četvrta fotografija, jedan teško objašnjiv artefakt, koji sam mislio da je zauvek izgubljen u procepu između devetnaestog i dvadesetog veka, porodičnog albuma i memorijske kartice za Canon PowerShot A470, kao i procepa na kauču u dnevnoj sobi, konačno je pronađena. Bizarni foto-album u nastajanju, koji sam već spominjao, popunjava se brzinom na koju ne može da utiče ništa do on sam.

"Ona je ovde... moja...i više niko ne može da je povredi...ne dam... zaštićena ,voljena...
... i zna...
...ima dana kada me cepa,razbija,lomi..,

..kada napravi haos i pokida mi svaku makar i tanku vezu sa realnim...
...
.i... tada prestajem da dišem , da postojim,...
natera me...
...da osetim njenu tugu,njen strah,njenu bol...
učini...
....da to bude moja tuga ,moj bol,moj strah...

i... ubija me ,osetim da tonem...davim se...živi pesak..
.i... onda odjednom...
....strastvena,poželjna,divna...oživljava

Put

Glava mi je u tvom krilu
Prsti ti počivaju u mojoj kosi
Spavaš li
Svetlo i senke prelaze preko tvog lica
Volim te
Neka nema kraja
Neka nema kraja


Susret