ozenicu celo selo

Činilo se da je bajka Čarobni Svirač ostala samo priča za malu decu iz koje treba izvući neku poentu, ali niko nije očekivao da i Srbija ima svog Čarobnog Svirača koji je u stanju da svojom energijom probudi ljude i sam pokrene pokrene uspavani  sistem.

U početku je izgledalo da Peca harmonikaš pokušava da započne nemoguću

Prvi minut

Naredba je naredba, to važi za vojnika. Zakon je zakon, kaže pravnik. Međutim dok za vojnika dužnost i pravo na poslušnost prestaju ako zna da je izvršenje naredbe zločin ili prekršaj, takvi izuzeci za pravnike (od umiranja poslednjeg sledbenika prirodnog prava) i važenje zakona i poslušnosti potčinjenih zakonu ne postoje. Zakon važi zato što je zakon, a zakon je zato što po pravilu ima silu da se sprovede.

„Da nije bilo ratova u XX veku danas bi nas bilo 20-30 miliona" je česta rečenica koju možete čuti u Srbiji. U duhu tradicionalnog srpskog sporta „proklinjanja zle sudbine", Srbi uz rakiju, vino, šah i karte često pričaju o ovoj temi. Gledanje ka budućnosti nije toliko omiljeno kod nas, pa nikoga ne treba čuditi da u Srbiji ne postoji nikakva populaciona politika.
Bela kuga je odavno zagospodarila Srbijom. Dok nas vlast zamlaćuje praznim pričama, za to vreme Srbi odumiru. Poslednji smo po broju živorođene dece u Evropi, na vrhu liste smo i na svetskom nivou, četvrta smo

moj gost: Mr. Loader

Dotična tema je ovde, na blogu već pominjana, ali je očigledno da se mora naglasiti još (najmanje) jedanput. Tokom muškog finala na velikom teniskom turniru u Australiji komentator RTS-a izjavljuje kako naš tenis za ovaj turnir veže puno lepih i značajnih trenutaka, pa uzima vazduh i, sav razdragan, nabraja... Nabraja sve – osim one koja Gren-slem finala i titula ima više nego kad se saberu svi koje je nabrojao !

Šta je problem? Komentator mlad, pa ne zna? Ili je zaboravan?

We need a bridge that will suspend our doubts about ever having enough viable bridges. We need a bridge that will suspend our disbelief about the dangers of travelling over the Gazela Bridge.

          Sreo sam ga na autobuskoj stanici, čekajući prevoz za Zrenjanin. Razgovor sam započeo iz jednog jedinog razloga - bilo mi je beskrajno dosadno, a on je bio jedina osoba u mojoj neposrednoj blizini. Bojan (nazovimo ga tako) je sedeo na drugom kraju moje klupe i gledao autobuse kako dolaze i odlaze i ljude, parove i porodice kako se dočekuju i ispraćaju, ljube, mašu, pozdravljaju, plaču i odlaze spokojni. Delovao je glupo i isprazno,

Prihvatilištu za decu i omladinu u Beogradu

Dragi prijatelji,

Potrebna nam je vaša pomoć

U poslednje dve nedelje broj dece koji boravi u Prihvatilištu je značajno porastao. Trenutno je na smeštaju 20 dece u Prihvatilištu, uz skoro isti broj dece u Prihvatnoj stanici, što drastično prevazilazi

Dok čekam odgovor na pitanje "da li na Kosmetu postoje domovi za napuštenu decu" (zamislite - to niko ne zna!) o čemu ću vas izvestiti ako vas zanima (mene baš zanima) pade mi na pamet jedno pitanje. U stvari više pitanja.

1. Da li tamo gde se bar deset godina svi bave Jako Važnim Stvarima od Značaja za naš Nacionalni Integritet, te Identitet, Suverenitet i naravno Dignitet - postoji neko ko ima vremena za sporedne stvari.

2. Šta su i da li postoje sporedne stvari?

3. Da li tamo gde stalo miriše na rat  postoje napuštena deca ili život u permanentnoj tenziji