Неко рече да је завист као коров. Довољно је пустити да се настани на једној тачки, и одмах ће населити цело срце. Не увија се око њега као бршљан, већ га непрестано убада својим оштрим врховима. Један мудри старац говорио је свом унуку како се у човеку одвија непрекидна битка која личи на борбу два вука:
- Један вук је зло. То је гнев, завист, страх, похлепа, надменост, лажи, самосажаљење, лажни понос. Други вук је добро. Он носи радост, мир, љубав, наду, ведрину, доброту, саосећање, великодушност, истину, самилост и веру.
- И који вук побеђује? - пита га унук.
- Онај којег храниш - одговори старац.
Увек када помислим на завист, сетим се једне приче коју сам чуо у детињству, а касније је се и подсетио негде на нет-страницама. У болничкој соби лежала су два непокретна болесника - један до прозора, а други до врата. Обојица су преживљавала тешке дане и тек би понекад разговарали. Једнога дана болесник крај прозора погледа кроз окно и усхићено рече како је на тргу угледао веома лепу жену. На молбу болесника до врата, он поче да описује како жена изгледа, како се понаша, шта је обукла, с ким разговара... Следећег дана поновило се исто, само је сада жена била још лепша и још веселија. Други бoлесник га је поново молио да му прича о њој. И тако неколико дана, увек је била на тргу у исто време, лепа и заносна. Ова дивна прича улeпшавала им је дане и скраћивала болесничке муке. Али после извесног времена, болесник до врата осети љубомору и завист. Зашто он није у кревету до прозора, па да ужива у дивним призорима? Постајао је све нерасположенији и грубљи према свом цимеру, ступајући у отворено непријатељство. После неколико дана, болесник крај прозора умре. Сав срећан, човек до врата замоли да га пребаце у кревет до прозора. Чим се сместио, знатижељно баци поглед кроз окно, али тамо не беше ничега. Само сиви, оронули зид суседне зграде.