Da se razumemo, Šešelj nije uzrok - on je simptom i posledica moralno zapuštenog društva u kom su razni "Šešelji" kao takvi uopšte mogući. Ponekad čak i poželjni. Društva iz kog su amputirani solidarnost i stid, u kom se pristojnost tumači kao slabost, zločin isplati a bahatost smatra snalažljivošću i preporukom za institucionalno napredovanje.

Svako društvo koje nije u stanju da se razračuna i obračuna s vlastitim "Šešeljima" na kraju se, logično, i samo pretvori u rijaliti svinjac - u čijem se blatu zadovoljno valjaju njegovi "političari". Sasvim je logično da u tom svinjcu Šešelj najbolje pliva i da se u njemu oseća najprirodnije. Zato, još jednom, tema nije Šešelj - nego društvo koje ga je izrodilo, omogućilo i koje ga i danas toleriše, povlađujujući njegovoj pervertiranoj potrebi da nas iznova skandalizuje. Uostalom, šta bi preostalo od Šešeljevog jeftinog cirkusa da je on danas bio bojkotovan? Ili da ga je pred Hrtkovcima, umesto pedeset novinskih ekipa, recimo dočekalo najmanje pet hiljada iskrenih antifašista i antifašistkinja koji bi stali pred njegovu podnadulu mešinu i jasno mu poručili: Dalje nećeš moći!

За некога ко долази са стране, као што сам ја, ЕПС је запањујући пример. То предузеће има највеће плате у земљи, а услуга му је (у најбољем случају) једва осредња. Не могу да зауставе крађу струје која је, према њиховој рачуници, равна 0,2 одсто вредности ГДП. Неће да користе чак ни јефтина средства билатералних донатора да улажу

Na srpskom internet pretraživaču www.pogodak.rs analizirane su pretrage korisnika i napravljen je detaljan pregled najviše traženih reči u 2008. 
Na samom sajtu dnevnog lista "24sata" data su i neka obrazloženja tipa "da su se, u odnosu na prethodne godine, Srbi više okrenuli zabavi nego poslu" - (ako su oglasi i pretraga poslova sinonimi za posao) – mada ja nešto pre mislim da je čist, nepatvoren sex samo (privremeno) ustupio mesto zviždukanju i da je tu oduvek mrtva trka tipa Seltik vs Rendžers.
 

Šešelj: Radikali u koaliciji sa SNS na beogradskim i lokalnim izborima.

Mislim da, bez imalo pardona, tzv. rijaliti „Parovi" treba da se zabrani, jer taj polusvet koji se tamo pući, krivi i prenemaže treba da se skloni iz medija i protera u mrak gde i pripada. Ako već ti džiberi i džiberke ne mogu da se sklone iz medija zbog tipično naših sentimentalnosti prema svakom obliku džiberluka, onda makar treba da se pomere u neki termin iza ponoći, što znači da bi opet bili u mraku. Samo neka ih sve skupa nosi đavo i neka se sklone iz prajm-tajma i sa svetla dana. Bio bi to suštinski reformski akt, važniji od, na primer, uvođenja eura u Srbiju ili od donošenja novog ustava o kome se, eto, ovih dana zdušno ćakula po čaršiji. Jer dok je tih „Parova", onako nakaradnih i nakrivo nasađenih, neće nam valjati ni jedna valuta i ni jedan ustav nam neće biti potaman. Mislite da preterujem?

        da li jedna ovakva pilula može i treba da se prodaje u slobodnoj prodaji, bez lekarskog recepta, maloletnim devojčicama koje su sinoć pristale na opciju -bez kondoma ćemo ili koje nisu sigurne da su sračunale kako treba plodne dane ili  koje su previše popile da bi se sećale.. Možda sve ovo zvuči prevše dramatično, a možda i ne..

Karl Hajnrih Marks već dugo ne visi po zidovima učionica srpskih škola. Novi sveci danas krase te oronule zidove, ali oni koje smo naizgled odbacili još dugo će živeti u jungovskim arhetipima srpskog bića.

Dobri stari Marks svet je video kao borbu neprestanu između tlačitelja i potlačenih. Tlačiteljem je bivao onaj koji je u svojim rukama držao "sredstva za proizvodnju", a potlačeni je koru hleba morao da zaradi kod svog tlačitelja - u osvit civilizacije kao rob, kasnije kao kmet i, konačno, kao radnik. Podela jasna i jednostavna. Srce lako bira stranu. 

Stvari se, međutim, prilično komplikuju u postpetooktobarskoj Srbiji, i bogami bi se nad savremenom srpskom klasnom podelom itekako zamislili i Karl Hajnrih Marks i drugar mu Fridrih Engels.

Velika tajna je Srbija danas. Nedokučiva, neopisiva bilo kojom umetničkom formom. Možda bi neka hermetičnija slika mogla da je dočara, ali samo ako se dovoljno dugo i duboko zagledaš, pa ove naše živote sam u nju nekako isprojektuješ. Malo bi tu bilo maestrove zasluge. Ispisati ovo što živimo u jednom romanu, pesmi, drami ili eseju nemoguće je zbog kompleksnosti, žitkosti i dubine blata iznad čije površine pokušavamo da se održimo. Živimo loše po svakom merljivom parametru, a nadu u bolje za naših života vide još samo dirljivo naivni optimisti.

Ratne ludake, kojima

 Nekako u ovo doba svake godine spremam jedinu,  nazovimo je zimnicom. Kupim papriku za ajvar i onda one veće očistim i strpam u zamzivač, da budu posle za punjenje, a sve druge isečem na sitno i opet zamrznem. 

Ta sorta paprike nekako  ima poseban ukus i u koje god jelo je ubaciš, baš bude kako treba.

Prošle godine sam malo promenila, spremila manje toga, i manje paketiće. Računala da najmlađi