Četvrtak i za one koji bi da odmore od politike - vaše uobičajeno druženje sa Anonimnim_Autorom.

Da skratim priču - Un u akciji! 

Dve nedelje kasnije, u dvorani Majke Magle, sve četiri vile stajale su ispred Haldirovog prestola. Njihova mala misija na Krakhajmu proglašena je opštom katastrofom. Haldir je, naravno, imao doušnike među Torvildovim vikinzima i oni su, naravno, uglavnom tačno opisali šta se tamo dešavalo, uz malo ljudskog preterivanja, razume se. Prosto neverovatno, ali glas o tome je stigao mnogo pre nego što su se vesele vile pojavile, vodeći na dugom konopcu jednog zgodnog mladog preneraženog sveštenika i tri izmučene kaluđerice. Za razliku od severnjačkih morskih sokolova, vilenjaci nisu imali običaj da uzimaju zarobljenike, robove, niti išta slično. Vile su se u svojoj brizi da pošteno ispune zadatak, izgleda malo zanele.

Haldir je sedeo na svom velikom izrezbarenom tronu sa glavom u rukama, a Nim, koji mu je uvek stajao sa leve strane vikao je na skupinu iz sveg glasa. Sledećeg momenta Kju i Frija skliznuše nečujno u prostoriju i stadoše pored Sigruda Napovilnog malo udaljenog od grupe vila, jer je on ipak ovde imao status gosta. Tu su bili još Anunel i Nazz, Linelina deca, crveneći po običaju zbog majčinih postupaka, iako je trebalo da su se tokom vremena navikli na to... Ugledavši vilin-princa, zapenušali Nim osu viku i na njega:

- I ti, uobraženi balavče! Ti si nam je doveo. Misliš da je u redu da svaku divljakušu koja malo bolje izgleda zavileniš! Pogledaj sada šta je uradila... -

Ponedeljak, 21.12. u 19h u "Zelenom zvonu", Zrenjanin
KNJIŽEVNO VEČE
Članova upravnog odbora i umetničkog saveta

„Fonda Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov“

GOVORE:

Svetislav Basara, pisac

Vladimir Kopicl, pisac i direktor Zavoda za kulturu Vojvodine, 

Gojko Božović, pesnik, književni kritičar i esejista, urednik u izdavačkoj kući "Arhipelag"

Novi Nebojša Milenković,istoričar umetnosti

Gordana Nonin, novinarka lista "Danas"

Mića i momci sve stvari raspakovali, namestili kako su znali, da može kol'ko tol'ko da se živi, a ja ... Da nije bilo tableta za smirenje, sigurno bih završila u ludnici, a s njima sam ti bila k'o u nekom bunilu. Vučem se k'o prebijena, ne znam zašta sam pošla, ne razumem šta mi govore... Onda se zavučem u neku od onih neokrečenih soba i tako, gledam u zidove i ćutim. Mića psuje, Mirko ga smiruje, Bole hoće da se vrati u varoš, Mirko ga smiruje, ja plačem, Mirko me smiruje... Nikad nam to dete nije bilo tako privrženo, nego tad kad sam ja bila na ivici. Aj, mislim se, bar

Na tribini povodom predstojećih izbora za gradonačelnika Beograda, neočekivani kandidat, general major profesor doktor Zoran Stanković okupljenim Pančevcima iznosio je strategiju pripajanja Pančeva  Beogradu na šta su reakcije prisutnih bile šizofreno podeljene. Pojavila se pretnja da će doći do sukoba pobornika i protivnika ove ideje a govornik je da bi smirio situaciju napravio nešto dužu pauzu u izlaganju i kada su svi, opomenuti tišinom sa govornice, zaćutali i okrenuli se prema njemu, kandidat je promenio glas i na tečnom engleskom sa srednjezapadnim akcentom rekao:

Vilinsko naselje uopšte nije bilo tako veličanstveno, kako su to smrtnici očekivali. Gomila tamnih otvora na priličnoj visini zjapila je iz litica. Iz nekih od njih pružali su se viseći mostovi ka stoletnom drveću sa druge strane, gde se nalazio čitav sistem kućica u krošnjama. One su bile vrlo različite po obliku i veličini. Neke okrugle, sa kupastim krovom, neke kvadrataste sa krovom na četiri vode, veće i manje sa različitim doksatima i terasama, povezane međusobno na najneverovatnije načine.

Jedno pravilo zapažalo se svuda. Središnji stub kuće uvek je činilo živo drvo, a oko njega je oblikovana građevina čiji se kosi, šiljasti klrov stapao sa deblom. Sve zgrade bile su isključivo od drveta, divno izrezbarenog i ofarbane u žive boje sa posrebrenim i pozlaćenim šarama i detaljima. Među njima uzdizale su se prostrane platforme, majstorski smeštene u račve drveća gde god je to bilo moguće.Te su kuće bile spojene mostićima i lestvama, što je zavisilo od njihovog broja i položaja na drvetu.

Gospodin Levi se prvi put maskirao sa pet godina. Našao je parče crepa na plaži koje je umočio u vodu i išarao se po licu. Kada je takav ušao u hotelski restoran jauci prisutnih delovali su kao da se izmasakrirao. Na školskim priredbama je bio gusar, nindža, dirigent i fudbaler. U gimnaziji se krio iza lika pank bubnjara, od šminke noseći samo krejon.

Svoj prvi novac je zaradio u zoo-vrtu Big Blue Bay noseći na sebi veliku kutiju Snooply kokica. Kostim je bio tako dizajniran da su ruke i noge bile njegove a oversize kutija i ukočene plastične kokice su mu stajale iznad glave. Prozore za oči imao je u oba slova O u natpisu. Kasnije te godine gospodin Levi je bio prvo ulični pa onda i cirkuski klovn a dve glavne zavrzlame su mu bile plišana pesnica koja izleće iz šešira i džep koji prska vodu. Kada je radio sa decom nije nosio šešir. Nosio je slojeve šminke, šareni kombinezon i crveni sunđerasti nos. Do kraja iste godine oprobao se i kao Deda Mraz, spavajući preko noći na jastuku koji je preko dana opasivao oko sebe. Gospodin Levi je živeo kao u bajci. Bio je Popaj i Petar Pan. Bio je jak i mlad. Bio je i sakriven iza radio talasa zabavljajući zaslužne. Duboko u moru sebe razbijan je o litice nevidljivog rastapanja, degeneracije. Ni gram negacije.

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

            - То ће се демократски одлучити! – завршио је спикер.

            Устао је и искључио ТВ. Ручно, на самом апарату. Није употребио даљински јер је то посредник, желео је да се лично обрачуна.

            До тада је мислио да је даљински у његовој служби. Као миксер, усисивач, вентилатор. Да му олакша живот, учини га пријатнијим и здравијим. Међутим, добијао је речи и слике које су га узнемиравале, затим збуњивале. На крају чак и вређале његов осећај правде и здравог разума.

gost autor: drzurin otac

Prekjuče sam s njom sjedio na obali Vrbasa. Cijela dolina oko nas je bila zelena, i jedino su se njene oči plavile. Do bola. I kosa joj je bila ofarbana u crno, jer sam  to   j a   želio!

Pozivam je da uđemo u auto, a ona mi kaže: - Molim!

Samo to izgovara dok joj glavu držim  u  krilu neprestano je ljubeći...

Prošlo je  skoro  punih pedeset godina od tog „prekjuče“.  – Šta radiš? – pita me. – Pišem! - odgovaram joj.

Profesionalna deformacija

   U trenutku kada je, od siline prvog udara, veći deo Aćima proleteo kroz šofer šajbnu, sećam se da sam pomislio:

 “Ovo mora da je ružan san.”

   Nažalost, žestok bol u predelu grudnog koša, koji sam odmah potom osetio, grdno me razuverio: