[08] Lucida Intervalla

Profesionalna deformacija

   U trenutku kada je, od siline prvog udara, veći deo Aćima proleteo kroz šofer šajbnu, sećam se da sam pomislio:

 “Ovo mora da je ružan san.”

   Nažalost, žestok bol u predelu grudnog koša, koji sam odmah potom osetio, grdno me razuverio: moj Opel zaista se survavao u ponor. Spolja, na haubi, raspolućen i užasnut od bola vrištao je Aćim, razježen od kotrbavih nihilica.

- “Hiiiittanhafoooraaa!!!” - kriknuh i ja bez ustezanja jer smo obojica potekli iz sredine u kojoj je otvoreno izražavanje osećanja oduvek bilo prihvatljiv oblik ponašanja.

Hauba se jedno vreme klatila potom je, zajedno sa Aćimom, odletela negde u noć.

Spustih ruke s volana, sklopih oči i u silnom pretumbavanju prepustih se predosećanju neumitnog kraja. Iznenadila me sopstvena misao:

Na svu sreću izgubih svest. Ko zna kakva bi mi još besmislica prošla kroz glavu.

Negde, daleko dole, osvestio me oštar miris benzina.

Izvukoh se iz skršene olupine pa kroz blato i dim, ozleđen i ugruvan otpuzah što dalje od automobila. Posle gromovite eksplozije htedoh konačno da se opustim i predahnem ali smrad plinova podseti me na Aćima.

 “Kume, gde si?” – viknuh u tminu crnogorske vrleti.

 “Ne..ne fnam…” – čuh iz tmine crnogorske vrleti. Pribrah se i krenuh u pravcu glasa.

   Dopuzah do njegove ruke. Pokupih ju i nastavih dalje.

Kad konačno dođoh do Aćima i ugledah ga, povratih od muke celu večeru kojom su nas ugostili naši domaćini, organizatori Književne večeri pre samog polaska. U izlučenoj kaši pečurki, pikatne krabe, hrena i vina video se i komadić ukrasne salvete sa logotipom hotela “Biser Budve”.

- “Razježen od kotrbavih nihilica.” – pribrah se. Nisam znao šta to znači ali mislim da je i Aćimu bilo jasno da savršeno odgovara njegovom izgledu. Ležao u je lokvi krvi, deo haube koji je odleteo s njim zgužvao se i stopio sa telom kao kakav redimejd, živa instalacija od mesa i metala. 

- “Ku… ku.. mfe…”, izusti, no ja mu brže-bolje uzvratih da se ne napreže, već da čuva snagu, bio sam ubeđen da je neko visoko gore na putu pozvao po pomoć…

- “Of…o ni…ko…me ni…fam if…pri…fao…” – stravično se mučio bez zuba.

"Ka…affi Kov.… ilj…ki… da fam…“ - patio je i sebe i mene ali više nisam hteo da ga prekidam.

   Bilo mi je jasno da slušam poslednje reči supruga, kuma, prijatelja, solidnog književnika - čoveka koga sam poznavao gotovo celi život ali ono što mi je poverio te kobne večeri zaprepastilo me do te mere da sam ostao nepomičan sledećih nekoliko sati sve dok mi svetla baterijske lampe nisu zablesnula lice.

   Iako žanrovski neodređena i ritmički usporena,  njegova ispovest bila je, u najmanju ruku, osrednje upakovana i  pristojno stilizovana naracija fizički krajnje deformisanog čoveka na umoru koji poverava najintimnije detalje svoje biografije prijatelju, inače vrlo cenjenom, britkom , lucidnom i beskompromisnom književnom kritičaru.

   Dakako, u celini gledano, prilično široko i slobodno shvaćena, možda bi se čak moglo kazati da ona zapravo, kao suptilni autobiografski, i dodao bih, dvosmisleni samo-ironijski omaž protagoniste-pripovedača uz retke, no ipak, upadljive reminiscenicije na kulturno-ideološke koncepte u prostoru post-moderne evropske književnosti XX veka, ipak pronalazi mesto u...“