Mogla bih i najmrtvijeg mrtvaca zavesti

Jednim jedinim zamahom svoje guzice.

Alfred Delvo (1825 - 1867)

Naokolo kad san svakog svlada,

Hortenzija poče zadnjicom da suče:

Želim da me jebeš, nežno mi guguče,

Uvek, uvek.

Šarl Bodler (1821 - 1867)

 

Bordel Muza, sastavio i prepevao Danilo Kiš

Kao

Izveštaj sa beogradskog Amstel Fashion Weeka

Uporediti beogradski sa nekim evropskim Fashion Weekom, je isto kao uporediti izbor za Miss Mali Mokri Lug sa Miss Universe.

Cice sa crvenog tepiha:

Boban Stojanović, Biljana Cincarević, Predrag M. Azdejković (Revija Darka Kostića, 26.4.2010. Magazin Svet)

Kao svetski poznati modni kritičar pred kim drhte mnogi renomirani modni kreatori, pomalo začuđuje činjenica da nikada nisam bio na beogradskoj nedelji mode. Može se čak reći da je to skandal širokih razmera, ali je organizatorima najzad došlo iz dupeta u glavu, tj. skupili hrabrosti da me pozovu i da čuju moje cenjeno mišljenje. Pa evo prilike da im sasujem istinu u oči.

     Izgleda da već ima tome decenija i kusur godina kako je naš ugledni pisac David Albahari u saradnji sa prijateljima priredio drugo izdanje knjige istovjetnog naslova (Gramatik, Beograd, 2004). Zakašnjeli ali dobri (bolje ikad nego nikad!) vjetar slučajnosti juče ju je nanio i u moj vidokrug te sam je, odmarajući od kojekakvih trica i fajlova, odlučno tjerajući egzistencijalne mušice sa mentalne trpeze, jutros na gradskom trgu pročitao gotovo u dahu, markirajući izabrane priče i ispijajući poduže kafe produžene s mlijekom i svježinom ranog jutra u bašti jedne lokalne kafeterije.

Odnos srpske javnosti i beogradske čaršije prema delu i liku Zlatka Pakovića, teatarskog stvaraoca,

Svako je, nekako na kraju, skup svojih izbora. Svi ih pravimo, ali se i pravimo da se uz njih uvek može živeti. Jer, postoje neke odluke i izbori sa kojima se ne može živeti. Gledala sam u petak uveče "Sophie's Choice". Plakala ko kiša. Kakav strahovit izbor, kakva nemoguća životna situacija! Birati koje od tvoje dvoje dece treba da preživi (uh, i kakva Meril Strip!)... Sofija je zaista umrla onog dana kada je bila dovedena u situaciju da napravi takav izbor. Živela je još godinama, ali pokazalo se da je život izgubio svoj osnovni smisao onog trena kada ju je doveo pred tako strašnu odluku. Jer je u želji da spase makar jednu od svoje dve najdraže stvari, na kraju sve izgubila. Sebe je izgubila. Ta ju je odluka zauvek držala kao taoca. 

Nakon tog filma, teško mi je palo da igram večeras "Švabicu", poslednju u ovoj sezoni. Jer to jeste priča o izboru i ljubavi. I naravno, politici. Igrali smo već mnogo puta, publika voli a mi uživamo. Izbor mog lika (Klara) svodi se na to da ne sme razočarati oca odlaskom za jednog običnog Rusa ("Ja sam svetska žena. Šta bi otac rekao? Školovao me da završim u nekom ruskom blatu!?") A volela ga je, ludo. Ali na stranu izbor mog lika. Večeras

"....Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu."
Tagore"

***

"Rasli smo na ničijoj zemlji
Surovo sunce iznad nas
Živimo u tuđoj kući
Ona i on i on i ja

Budimo se u zoru
Tu je početak,
A tu je i kraj
Mi smo na granici
I nema povratka
Mi smo na granici
I snaga odmiče
Kap po kap

Ljudi me vole kada ih sanjam
Ljudi se smeju, običan dan
Hodamo po toploj zemlji
Ona i on i on i ja"

Upravo listam Politiku i čitam kako se pojavila knjiga Lidije Nikolić, profesorice književnosti, "Osjećanja.O.Sećanja" o životu Margite Stefanović u izdanju izdavačke kuće "Čekić". Lidija je dugogodišnja Margitina prijateljica i njena knjiga je vrlo lična, dakle ne bavi se toliko (ili uopšte ne?) Maginim radom u EKV-u i njihovom muzikom koliko njenim privatnim životom; knjiga obiluje mnoštvom fotografija, dnevničkim zapisima, crtežima (ovo me posebno interesuje) kao i manje poznatim intervjuima.  Kao stari ljubitelj i poštovalac EKV-a veoma se radujem ovoj knjizi a gledajući najave i reakcije na internetu - vidim da su očekivanja od Lidijine knjige velika.  Sinoć su "Osećanja. O. Sećanja" predstavljena u Velikoj sali SKC-a [ako je neko slučajno bio kažite kako je bilo]. Nadam se da će pojaviti na predstojećem Sajmu knjiga... 

 

 

Almost

 

 

 

"Ta ja nisam hteo
ništa drugo
nego da pokušam proživeti
ono
što je
samo od sebe
htelo
da izbija
iz mene.
Zašto je to bilo tako mnogo teško?"
...
Kad pesnici pišu romane, oni obično postupaju tako kao da su Bog, i kao da mogu poneku ljudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom, i da je shvate, i da je tako predstave kao da je bog priča samome sebi, bez ikakvih velova, pošto je on svugde i na svakome mestu. To ja ne mogu, kao što to uopšte pesnici ne mogu.

Velikan srpskog slikarstva Boža Ilić je ogluveo u 12 godini. Vremenom je sve nerazgovetnije govorio, uglavnom prema sećanju. To je bio glavni hendikep u prelomnim godinama odbrane statusa vodeće figure socijalističkog realizma. Upoznao sam ga godinu dana pred smrt dok je ubeđivao prsatu sekretaricu SIZ-a