Vest o smrti Dejana Stankovića je odjeknula taman toliko koliko smo evoluirali, a evoluirali smo malo.

Dok sam tih dana boravio na (za mene) pokojnom Tviteru, Dejana sam branio kao kerber od napada raznih budala. Nikada nije reagovao na moje komentare jer je bio prekulturan da se upusti u takve diskusije.

Ni blog B92 se nije proslavio. Nekoliko komentara starih blogera i to je to.

Komentari na glavnoj strani B92 vesti bili su u fazonu:

"Dobro da nije onaj Deki."

"Ko je bre ovaj čovek? Šta je napisao? Šta je ovo "Tiago" između imena i prezimena?

 

Ili srpski rečeno MOĆ PROTIV NEMOĆI, još jasnije, MOĆNI PROTIV NEMOĆNIH! Spadam u ove druge. Ne zato što se tako osećam, što nemam fizičku i mentalnu snagu, naprotiv! Ali u ovoj državi i ovom gradu (Beogradu) imam ulogu Sizifa koji nikako da odkotrlja svoju kamenčinu na vr’ brda, jer MOĆNI zvani VLAST s zluradošću kombinovanu s pakošću i zlobom, to im ide u opis radnih

 

Pođe lepo čovek da se vakciniše od gripa, radi to godinama jer teško podnosi zimske viruse. Kad tamo, nema vakcine. Kako, zašto? Pa, neočekivano veliki odziv, nestalo. I šta sad? Pa ništa, javiti se za dan dva. Prođu dan, dva, prođe pet, ponovo u ambulantu, jel stigla vakcina? Nije. Kad će? Ne zna se. Zove čovek nadležne, svi kažu nemaju oni veze, nije njihova odgovornost, da se dopis pošalje pa će neko odgovoriti. Sedne čovek i napiše žalbu zaštitniku ili savetniku pacijenata, sa sve objašnejnjem gde se i kako majao do tada i zašto traži zaštitu i podršku:

„...

ili "If music could talk"...

 

"Oh, mama, mama, look there
your children are playing in that street again.
Don't you know what happened down there?
A youth of fourteen got shot down there..."

Dvadeset drugog decembra dve hiljade druge godine dosao sam kao i obicno na posao. Raspolozenje praznicno, tri dana do krismesa, svi malo rade, malo jedu Quality Street i ostale sezonske kalorijske

 

Počelo je s crtanjem po zidovima pećine, poruke i umolnce onom odozgo koji tada nije bio identifikovan ali je, kako su umislili pećinari kad ne bi mogli sami da reše problem, bio u stanju i moći da uredi stvar i liši ih nevolje i brige. Onda, kasnije, kako je sve raslo i postajalo složenije, posebno uz pojavu različitih mišljenja o istoj stvari, neki tada već nadmoćni su shvatili da je došao trenutak za promene i odlučili da učine novi korak da bi se to sve stavilo pod kontrolu i ta rastuća raspusnost ukrotila. Između ostalog, udesili su da se dogodi religija i konačno identifikuje onaj odozgo imenom i prezimenom. Na raznim mestima po planeti u skladu sa pojedinačnim kulturnim modelom, nametnuto je verovanje, prvo u mnogoboštvo a onda se vremenom svelo na jednog, božanstvo u koga se veruje jer je tako efikasnija kontrola bila moguća a i lukrativni deo tog procesa je imao bolji učinak. Onda je taj jedan koji je za primer nenadmoćnima uvek bio mučenik dobio konkurenciju kao što je to red na svakom tržištu jer bez konkurencije nema uspeha pa i kad se radi o duhovnim sferama.

Bio sam obecao u jednom komentaru u jednom od mojih prethodnih blogova da cu se setiti da 4. novembra 2011. obelezim 20 godina od izlaska jednog od najznacajnijih albuma dvadesetog veka.

Naravno, potpuno sam bio zaboravio na to, ali ipak nisam bio zaboravio potpuno posto sam se evo setio, a posto takodje nikad ne zaboravim da ispunim obecanja (kad ih se setim) evo danas, 8. novembra, stavljam u etar ovaj mali tekstic da podsetimo one koji za ovo vec znaju, a i da mladji narastaj (hteo - ne hteo) nesto nauci...

 

ŽENA KOJA SPAVA

sedim noću na krevetu i slušam te kako
hrčeš
upoznao sam te na autobuskoj stanici

i sada začuđeno gledam u tvoja ledja
bolesno bela i prošarana
detinjim pegama
dok lampa oguljuje neizrecivu
tugu sveta
nad tvojim snom

ne vidim ti stopala
ali pretpostavljam da su to

U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina.

I sada pokatkad, jedan davnašnji san kao tamna kiša siđe na polja senki.

Slušam taj romor, zev prošlosti na rubu dugih noći. Pomera vazduh koji se ruši i pretvara u svetlucave čestice, suve od lišća topole i plamena voštanice.

Daleke obale bivaju još dalje, ali vidljivije. One bliske – poslednja čistilišta pred svanuće.

Svet ovaj uzmi