Arhitektura u službi štovanja božanstva

 

Počelo je s crtanjem po zidovima pećine, poruke i umolnce onom odozgo koji tada nije bio identifikovan ali je, kako su umislili pećinari kad ne bi mogli sami da reše problem, bio u stanju i moći da uredi stvar i liši ih nevolje i brige. Onda, kasnije, kako je sve raslo i postajalo složenije, posebno uz pojavu različitih mišljenja o istoj stvari, neki tada već nadmoćni su shvatili da je došao trenutak za promene i odlučili da učine novi korak da bi se to sve stavilo pod kontrolu i ta rastuća raspusnost ukrotila. Između ostalog, udesili su da se dogodi religija i konačno identifikuje onaj odozgo imenom i prezimenom. Na raznim mestima po planeti u skladu sa pojedinačnim kulturnim modelom, nametnuto je verovanje, prvo u mnogoboštvo a onda se vremenom svelo na jednog, božanstvo u koga se veruje jer je tako efikasnija kontrola bila moguća a i lukrativni deo tog procesa je imao bolji učinak. Onda je taj jedan koji je za primer nenadmoćnima uvek bio mučenik dobio konkurenciju kao što je to red na svakom tržištu jer bez konkurencije nema uspeha pa i kad se radi o duhovnim sferama.

Po izlasku iz pećine i okupljanja u pranaseobine, građena su kućišta za razne ljudske potrebe pa su na red došle, kao neophodne, molitveonice za komunikaciju sa božanstvom. Prvo skromno a onda kako je tržište raslo, narod bio prosvećeniji, zahtevniji, smanjene poslušnosti i manje verujući te skromni stereotip nije imao željeni i potrebni uticaj, nadmoćni su ponudili više, i nastajale su odgovarajuće, veće, pompezne, prepoznatljive ali i pomalo preteće zgrade. Kao i sa svim drugim stvarima od početka civilizacije, prvo je bilo zajedničko, svi su podjednako izgarali gradeći versko kućište, onda je neko od njih postao veoma nadmoćan, vladalac, i preuzeo je gradnju o svom trošku, ostale je najmio da se za njega trude. Nisu nadmoćni to činili samo da bi uticali na narod i potčinjavali ga, vladaoc je gradio da bi se i sam dodvorio božanstvu jer je bio verujući, opterećen potrebom da mu neko pomogne da opstane u blagostanju na koje se navikao i za koje je mislio da mu po zakonu istog tog božanstva pripada. Tako su pokazivali svoju odanost gradeći sve veće i veće i višlje od višljeg ali i da pažnju božanstva privuku, da obznane javno svoju bogobojažljivost ali i da pokažu, takođe javno, svoju moć i bogatstvo.

Korišćenje božanstva radi potvrđivanja i učvršćivanja vlastite nadmoći, vlasti i imovine je postalo, pored svega drugog i veoma unosno, razne religije su se nadmetale na tržištu velelepnošću i pompom hramova koju ni vlastelinski dvorovi nisu mogli da dosegnu pa su katedrale, džamije ili budističke bogomolje bivale obeležija epoha po kojima se one prošle pamte a nove se gorde i diče obećavajući još novije pokuse. Gradnja verskih zgrada je unosila u gradski milje nestereotipnu formu i novu estetiku, prostor oko njih je postajao centralno mesto u urbanoj matrici. Iznuđeno je bilo građenje zgrada za komunikaciju sa božanstvom iz potrebe da se opstane, da se pravila korisna nadmoćnima nametnu narodu, da se kontroliše ko šta radi pa i makar jednom nedeljno kada svi moraju pre ručka doći na poklonjenje i slušanje najnovijih vesti i poruka pristiglih sa neba u ofis nadležnog sveštenika, jedino pozvanog i ovlašćenog da u hramu poruke saopštava.

Gradnjom hramova raznih veroispovesti obeležavana je teritorija, prvo jedna, glavna u naselju a kako je naselje raslo pretakajući se u grad, gradili su manje, prigodne hramove u kvartovima sa obrazloženjem da se tako mogućnost komunikacije sa božanstvom povećava, u komšiluku je i reč božanska samo što na vrata svakog doma nije zakucala. Po zakonu tržišta gde se prostor ne sme prepuštati konkurenciji, takmičenje među religijama nije izostalo, pa u gradskom kvartu ima po nekoliko raznih veroispovedačkih hramova za različite verujuće. Urbana matrica gde se to dogodi jeste zaista multukulturna a posebna estetika svakog od hramova je uticala na dinamiku urbane slike.

Ništa u tim događanjima, ma gde na planeti, nije bilo van arhitekture koja je, u iznudici, pratila narudžbe, tokom vremena sve zahtevnije, u zavisnosti od ambicije i moći nadmoćnog i njegovog tumačenja aktuelnog lokalnogh kulturnog modela, estetike i procene o tome koliko će objekat imati uticaja na verujući narod. Arhitektura je utiskivala trag o nadmoćnima u urbanu milje ali i pokazivala svoje umeće u meri koja joj je bila dozvoljena. Tako se dogodilo, iznuđeno doktrinom nadmoćnih, zainteresovanih za zadržavanje pretežne prevlasti na tržištu gde su se zatekli ali da pošalju poruku i u okolinu gde bi se moglo nametnuti poimanje lika hrama i njegovog sadržaja, naravno, svako je težio posebnosti I prepoznatljivosti. Verujući iz ortodoksne sfere zadržali su tradicionalnu formu i ornamentiku proverene estetike smatrajući da je njihovo doba večno i odvajkada, da na tome treba istrajati jer nepromenjivost forme hrama je svedodžba o postojanosti koja uverava verujuće da imaju na šta da se oslone kad im podupirači popuste. Za razliku od onih sa zapada koji su crkveno zdanje koristili da pokažu svoju naklonost napretku. Zapadni svet, pretežno katoličke i sličnih provinijencija, ali nisu zaostajali i oni koji svoj izvor traže u islamu, radnjom su veroispovedajućih građevina nudili novu, savremenu arhitektoniku i formu šaljući okolo poruku da su savremeni i da slede stremljenja i misli o novom i boljem svetu.

I jedni i drugi su arhitekturom hrama slali poruku da gradeći hram za bogosluženje i bogopoklonjenje ne čine samo rečima već i delom, naravno svako na svoj način i u okviru svoje doktrine koju su arhitekti sledili i stvarali u tom zadatom prostoru velelepnu arhitekturu. Prateći napredovanje globalne društvene misli i tumačeći je na posebne načine, sve u skladu sa savremenim marketinškim teorijama o postupanju na tržištu gde je uslov biti različit i posebnog, prepoznatljivog identiteta. Arhitektura je tu našla priliku da se iskaže u zaista sjajnom formatu i obimu stvarajući čudesne oblike ipak, u iznudici sa odbrenjem nadmoćnih.