Danas je rok za prijavljivanje osnivačkih članova AIIB (Asia Infrastructure Investment Bank). Kineska inicijativa, sa ključnim koncima još uvek u rukama Kine, je viđena, iako tek u poslednjih nekoliko nedelja, kao spekatakularan poraz US strategije, koja se zasnivala na pritisku na saveznike da se ne uključe u inicijativu.

 

Iako je UK, kao jedan od najbližih US saradnika, onomad dala verbalnu podršku inicijativi već sledećeg dana je na naslovnoj strani FTja izašla kritika i očekivala se UK uzdržanost. Po nekim pričama UK i mnogi drugi saradnici su nastavili sa (polu)tajnim pripremama za pridruživanje, držeći US izvan informativnih tokova, da bi u poslednjih par nedelja prvo UK pristupila inicijativi, pa za njom Nemačka, Francuska, Australija, .... Tajvan (kao poseban kuriozitet), Rusija, Indija, ... sve u svemu preko 40 država. Ironijom sudbine jedino je Japan od velikih odlučio da se ne pridruži da bi US juče naglasili da će se i oni pridružiti.

Često se kao razlog za inicijativu navodi kineska frustracija neodgovarajućim glasačkim pravima u svetskim institucijama, i dobar primer je MMF gde US ima posebna prava, a ne ispunjava obaveze, pa Kini čas obećava više prava, čas povlači to obećanje, to je, uglavnom, zvanični i formalni povod za inicijativu u površnom smislu i iz pera zapadnih komentatora.

Opsti juris na banke sedmog decembra bice direktna akcija protiv sistema liberalnog kapitalizma. Pri tome

nikakvi sukobi ili ulicne barikade nece slijediti ovaj cin direktne akcije malih, obicnih ljudi protiv globalnog sistema mocnika. Ideja je potekla, zamislite, od bivseg fudbalera, potom glumca, a sada izgleda i aktiviste civilnog drustva. Eric Cantona je jednostavno zakljucio da ako

Zamenite tenk Kosovom, dajte imena Corporate coveculjku i... eto!

AleXandar Lambros

Pre par godina bio sam u gostima kod prijatelja Grka. Elitni deo Atine, stan s pogledom na more, prostran, lep i sređen, ukratko, luksuzan po svim merilima. Kada mi je zatrebalo kupatilo, ušao sam u prostoriju veličine dnevne sobe kakvu imam kod kuće, mermernog poda i s kadom dovoljno velikom da se u njoj bez problema organizuje foam party. Razumećete onda moje iznenađenje kada sam na belom mermeru oko umivaonika ugledao uredno poređane sve same srpske kozmetičke proizvode - od paste za zube, preko sapuna, šampona, kupke ....

Одувек сам се питао шта је у главама оних вечито незадовољних којима ниједна промена на боље не треба. Да ли је та контрадикција уопште могућа или сам је ја умислио. Изгледа нисам. Опет, није то само бољка наших грађана или Балканаца, има тога свугде. Дакле, нисмо најгори, да то одмах разјаснимо, али јесмо лоши.

Ево једне бајке која нема happy-end (засад).

Pisanje oko Železare se do sada svelo na to zašto je vlada "kupila" železaru za 1$. Nekako mi se ne čini da je to pravo pitanje. Pravo pitanje je zašto su nam Amerikanci prodali železaru za 1$. Nama, građanima Srbije, poreskim obveznicima.

 

UPDATE 

Ludilo od Vučićeve i Krstićeve matematike: zbog neophodnih mera štednje, plate u javnom sektoru, koje su veće za 30 odsto od plata u privatnom sektoru, biće smanjene za 20 i 25 odsto i to samo na na one iznose koji prelaze 60 odnosno 100 hiljada dinara. U prevodu: ako plata nekog zaposlenog u javnom sektoru iznosi 62 hiljade dinara, biće oporezovano samo 2000 dinara, pa će tako plata umesto 62 hiljade ubuduće iznositi 61.600 dinara. To znači da "reformatori" sa univerziteta Šešelj/Jejl nameravaju da nas "oporave" tako što će nas i dalje držati u minusu, proizvodnjom novog deficita i novim zaduživanjima. Fenomenalno! Genijalno poput slogana "štedite kupujući".

Ideju za ovaj tekst dobio sam čitajući tekst Lu Brefora, šefa kancelarije Svetske banke u Srbiji. Naime, ako zanemarimo gađanje ciframa o uštedi. predlog gospodina Brefora je nešto o čemu ozbiljno vredi razmisliti. Ali, nije me menjanje vremenske zone motivisalo za pisanje ovog teksta, već činjenica da je 70% firmi u Srbiji prešlo na radno vreme od 9 do 5.

Sve je počelo 2003. godine kada je Savet ministara Srbije i Crne Gore doneo odluku da svi zaposleni u ministarstvima i službama pod njihovom ingerencijom radno vreme "usklade sa evropskim".  Nepunih 10 godina kasnije "od 9 do 5" je postalo najčešće radno vreme i u Srbiji.

U senci Jarinja i Brnjaka, dobijanja kandidature za EU, termina za naredne izbore...:

 

Broj nezaposlenih ljudi u Srbiji dostigao je  istorijski maksimum. Nacionalna služba za zapošljavanje evidentirala je oko 730 hiljada nezaposlenih.

A prema nezvaničnim podacima u Srbiji je bez posla više od milion ljudi.

Poslednjih godina, u Srbiji je mesečno bez posla u proseku ostajalo 3 000 ljudi, a bilans krize, koja je počela pre tri godine, jeste 240 000 otkaza!

Do kraja 2011. godine u Srbiji bez posla moglo bi da ostane i do 150 000 ljudi.