Vidim sneg. I maglu iznad kuća. I dim. I ljude koji prolaze ulicom. Ne znaju kuda idu, odakle su došli. Više ih ne vidim.
Nakrivljenih leđa, sa grbom kao u kamile, baka cepa drva u dvorištu skoro naspram mojeg. U zelenom mantilu koji se ističe. Sama je. Iako živi sa razvedenom ćerkom, svojim unucima i beskorisnim psom, ona je ta koja mora da se pozabavi drvima, jer neće biti dobro ako u kući bude hladno kada se ukućani vrate. Ne zna gde su otišli, ali je ubeđena da svakog časa treba da stignu. Žao mi je starice.
Nakrivljenih leđa, sa grbom kao u kamile, baka cepa drva u dvorištu skoro naspram mojeg. U zelenom mantilu koji se ističe. Sama je. Iako živi sa razvedenom ćerkom, svojim unucima i beskorisnim psom, ona je ta koja mora da se pozabavi drvima, jer neće biti dobro ako u kući bude hladno kada se ukućani vrate. Ne zna gde su otišli, ali je ubeđena da svakog časa treba da stignu. Žao mi je starice.
uvek sam pokusavao da objasnim sebi to zaista cudno raspolozenje kada sam prvi put cuo ejmin glas. ono je variralo izmedju neke vrste neznog saosecanja, i sokantnog predosecaja bliskog kraja, nesto sto sam prvi put osetio kada je kobejn overio u rimu, i posle sa dugim nizom prijatelja koji su padali kao snopje pod pritiskom heroina, ili vec nemoci da akumuliraju i apsorbuju ochaj devedesetih i izadju iz njega kao chvrshci i sjajniji ljudi, odnosno ne izadju nikada, nikuda. potonu...
