Sreća u 19:02

Već nekoliko dana se teglim po krevetu kao razmaženo derište od devedeset kilograma napunjeno lošom hranom i akcionim filmovima. Možda je oko 4-5 popodne. Možda ne bih trebao da se pomeram do sledećeg ponedeljka. Dosta ’’možda’’ je u igri. Izbegao sam roštiljanje ignorisanjem zvonjave telefona i ostao u kući. Spoj od sedam neradnih dana me se nije ticao. Opet bi pričali o poslu, oni koji ga imaju, i ponovo bih klimao glavom i opijao se, praveći se da slušam o tim stresnim osmočasovnim smenama.
Dok ne nedostajem nikome pas pokušava da mi strgne ćebe sa leđa i natera na šetnju. Odlagao bih taj izlazak u nedogled ali brisanje ispišanog i usranog špajza umesto da sam okružen prirodom, sa kobasicama koje cvrče na slaninom premazanoj rešetki, ne dolazi u obzir. Obojica čujemo lavež komšijskog psa i osećamo kako sunce probija roletne. Stvari su postale ozbiljne. Ponovo.
Problem sam malim psima je nemar gradskog zelenila. Ne vidiš ih od iznenada narasle trave. Zapričaj se minut sa bilo kime i ispusti ih iz vida. Tako se saznaje da li pas zna put do kuće. Da li prilazi nepoznatima i da li ume da komunicira sa pitovima ili bilo kojim većim mužjakom bez brnjice. Koliko dobro ume da izbegne automobilske branike ili gume. Moj ume ali se ne radujem svaki put kada mi pobegne opterećen mirisima ženke u teranju ili nečije pišaćke. Izgubio sam ga negde na keju dok sam pričao sa vlasnikom nemačkog ptičara. Oko četrdeset i pet minuta sam ga tražio na mestima kojima se obično smucamo ovih 7-8 godina. Siguran sam da je već ispred zgrade ali koristim priliku da se prošetam. Imam odličan razlog za to. Na putu do kuće dobijam sms o primljenim parama i niz od dvanaest ili četrnaest brojeva. Honorar od par hiljada dinara, tako iznenada, je vest od koje se sve zaboravlja. Više nema zgrada, postoji samo jedna ulica koja vodi do novca, i na njoj nema ljudi ili drveća. Nikada mi nije pobegao pas. Nikada ni nisam imao psa. Nije dvadeset deveti april niti je sedmi maj. Imam poruku od poštanske štedionice, ličnu nisku brojeva i novčanik u koje ću položiti iskrzani papir sa žigom države.
Klizim ka poštI. Dvadest do sedam. Dvadeset do zatvaranja. Svakim korakom raste nada da red nije kilometarski i da je žena na šalteru nasmejana. Povlačim masivna metalna vrata i gledam u prazan hol. Gazim crvenu liniju i ovlaš dodirujem kanape. Nisam smislio nijednu uljudnu rečenicu za slučaj da je radnica besna ili da joj se ne radi, ali se uzdam u osmeh i pružam ličnu kartu diktirajući brojeve iz poruke. Petnaest do sedam. Dve i po hiljade dinara.

- Ne mogu da Vam dam novac. Prezimena se ne slažu. Očigledno je službenik pogrešno čuo onoga ko Vam je uplaćivao sumu.
- Šta piše? ( dvanaest do sedam)
- B umesto L . Ako možete da kontaktirate pošiljaoca da se vrati i ispravi grešku, možemo da stignemo sa isplatom. Znate da radimo još danas pa nas kače praznici. Ako se greška ne stornira ostaje jedino da pišete zahtev pošti ili se pare gube.
- Sačekaćete me par minuta? ( jedanaest do sedam)
- Hoću.
Nazvao sam devojku koja mi je sređivala osnovce i srednjoškolce koje mrzi da pišu seminarske radove ili sastave, i objasnio joj kako stvari stoje. Trčala je. Sedam do sedam. Pustio sam odvratan miris iz dupeta. Nervozan sam i trebaju mi te pare. Pošteno sam ih zaradio. Šalterska službenica ne oseća prdež zbog stakla ili gustine koja mu ne da da uzleti. Četiri do sedam, dobijam novi sms. Diktiram dok metan sabija rečenicu nazad u grlo. Zahvaljujem joj se i bežim od svog dupeta. Ostavljam oblačić za sobom. Neka provede praznike sa njima.
Kupio sam najskuplji sladoled koji su imali u frižideru i ugledao psa kako pretrčava ulicu i na jedvite jade izbegava kamionet za selidbe. Noge su mi se odsekle. Stajao sam ukopan i posmatrao, pun nemoći, kako vozač naglo koči, pas podvija rep i krivi kičmu, izbegavajući prednji far za nekoliko centimetara. Ruka mi iznenada postaje vrela i nepoznata žena na semaforu mi se obraća rečima : To je sreća, znate !
Osmehnuo sam se i rekao kako sam na trenutak pomislio da će mi pregaziti kuče ali je žena složila teleći izraz lica i uperila prstom na moje desno rame. Niz rukav tek oprane košulje slivalo se govno koje ako je po veličini kao da je israo medved a ne ptica

Truli, 

I.Pelin