Napoleon je još za vreme Direktorijuma, već od svojih prvih značajnijih vojnih uspeha u Italiji bio viđen - usled stalnog smenjivanja izbornih uspeha jakobinaca i rojalista što je proizvodilo unutrašnju nestabilnost - kao stabilizator prilika, prvenstveno od strane krupnog građanstva. Stoga je „njegov" državni udar tzv. 18. brimera najentuzijastičnije podržalo upravo krupno građanstvo - ona sintetička sila koja je, obzirom na mesto u društvu, pokušavala da posreduje između sila akcije i reakcije (Revolucije i Restauracije), zalažući se zdušno da revolucija pređe u stabilan poredak, prvenstveno težeći da zaštiti sopstvena imovinska prava. Imućni slojevi, umorni od tolikih prevrata i strahova, tražili su jakog i sposobnog čoveka koji bi ih mogao zaštititi od ponovnog početka revolucionarnog procesa, ali i od povratka monarhije i njene ultrakonzervativne aristokratije koja bi mogla imati sopstvene posedničke zahteve, te su ovog čoveka pronašli u Napoleonu Bonaparti.

Do sada je za srpske političare postojala podela na bratsku Rusiju, prijateljski nastrojene zemlje i one treće kojima težimo i sa kojima moramo gajiti korektne odnose. Dolaskom Aleksandra Vučića na tron saznali smo da imamo prijatelja na sve strane a da toga, do njegovog dolaska, nismo bili ni svesni. I pored onog njegovog, sada već poznatog - “prvi put u istoriji Srbije”, imamo i - “moj prijatelj Orban/Vestervele/Cipras/Kurc...” (Ali niko ga nije pitao šta mu dođe Putin jer bi u tom slučaju preko usta morao da prevali reč - tata)

Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić imaju dužnost i obavezu da prihvate i plate ceh koji su napravili sa svojim dojučerašnjim šefovima Slobodanom Miloševićem i Vojislavom Šešeljem.
Eventualni pokušaj da se ne plati ili odgodi plaćanje tih krvavih računa napraviće Srbiji još veći dug koji može da je košta i gubitka drugih delova teritorije i državnosti.
Zato Srbija mora da izabere jedinu moguću perspektivu - Evropu. Nune

Na tu aktuelnu temu prenosim tekst Jovana Despotovića "Šta se može, a šta ne?"

Zašto je toliko teško da se mnogo više od desetak među nekoliko stotina najpametinijih Srba danas odluči da jasno kaže ono što je suština današnje državne politike Srbije? Zapravo da formuliše odgovor na najnovije istorijsko pitanje koje se nalazi pred aktuelnim državnim i političkim vođama - Nikolićem, Dačićem i Vučićem?

"I što se približavamo referendumu oko pristupa EU, propaganda za pristup postaje sve bezočnija i drskija. O ovom gostovanju i debati s EU parlamentarcem Nigelom Faragom na HRT-u nije bilo ni traga, ni glasa."

"ovdje nije prikazana debata per se - već ona strana argumenta koja kronično nedostaje iz većine domaćih medija"

  U septembru, oktobru i decembru prošle godine u Srbiji je definitivno uspostavljen nacionalni konsenzus o demokratskoj budućnosti naše zemlje. Oko te snažne vizije cela nacija se ujedinila, kao retko kada u istoriji.
  Danas se ne primećuje previše od tog poleta i te energije. Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interese i diskusione grupe. Jedni prete štrajkom, drugi štrajkuju, treći teoretišu o razlozima za i protiv.
  U čemu je stvar?

Ako predsednik moje države, Republike Srbije, kaže: "Ni jedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja", za mene to može da znači nekoliko stvari (od kojih se neke međusobno isključuju, a neke i ne): a) ja nisam Srbin, jer sam Srpkinja, odnosno - predsednik Nikolić Srpkinje ne priznaje za Srbe, b) ima bar jedan Srbin (doduše ženskog pola) koji priznaje genocid u Srebrenici, a predsednik Nikolić to ne zna, pa mu treba javiti (što ovom prilikom i činim), c) predsednik Nikolić ne priznaje kao Srbina nikoga ko priznaje genocid u Srebrenici, što znači da ja, uprkos činjenici

Malko se "oladismo", a u poplavi utisaka o poseti potpreCednika, nađoh i ove:

Današnji Novojogurtaši su u usponu, a njihov protivnik u haosu i međusobnoj neslozi. Pajtić je onomad, kada su stvari stale propadati, napravio stratešku grešku ne formiravši Demokratsku stranku Vojvodine; na taj način je vezao Vladu kojom rukovodi za stranku koja se raspada, a ne za novu snagu koja nastaje.

Krenuli Mali Vuk i Maričin Brat u šumu da uhapse zlu vešticu Gasolinu koja je živela u kući od čokolade...

(Čekajte! Otkud veštici kuća od čokolade?)

Kako bilo... Idu oni tako poljima, šumama i vodom, kad na jednoj ledini ugledaše Dragog Zeku kako đubri baštu sa šargarepama.

- Drž'te lopova! - povika Maričin Brat i dade se u trk.

Mali Vuk pomisli u sebi „koja budala“, jer su svi znali da je Dragi Zeka samo jedan običan zemljoradnik. Ipak, potrča i on za ovim prvim jer se iz lova bez divljači nije dobro vraćati. I nastade tako jurnjava po šumi...