Njima od Njega

Kad sam bila mala dolazila u našu kuću jedna stara Romkinja, zaboravila sam joj ime, da pokupi šta ima od starih stvari i da doručkuje. I tako ja pitam svoju baku pa ko je ta žena. A ona će meni to ti je baba. Ja u zabezeku. Volela moja baka da se šali sa mnom. Moja majka kad je bila mala bila tamnoputa u licu, crne kose, baka plave oči i svetlokosa. Rekli mami da su je doneli iz čerge sa kraja sela. I tako sam ja par godina po malo sumnjala da mi to jeste prava baka svaki put kad vidim mamine slike iz detinjstva. Volela sam te doručke. Uvek me nutkala i govorila mojoj baki da ona više neće i da da meni, kako sam sitna i žgoljava. Ispraćala sam je do kapije zadivljena kako može da nosi taj veliki zavežljaj obešen preko ramena.
I još jedan detalj. Podsetile me Deronje iz Mikine priče da ti sve ovo ispričam.
Udala se moja majka davne '66. i tata bio u selu u dvorištu, petljao nešto oko fiće. Dolazi jedna od Romkinja iz čerge da posedi sa mojom bakom, i pita tatu Je li Brko, jesi li ti iz Deronja? Nisam. Jesi, jesi, lagiš, isti si kao oni što perje prodaju

Srećan praznik!

decenijama, već, jedan čuperak plavi leži sakriven u poklonjenom garavom sokaku, desi se ponekad da sa setom pomislim na njega, ali sam sada poželeo i da ga dodirnem...
...a, možda se i samo muški isplačem sa braćom ciganima...

Хвала Јелице

Фотка је баш права.

Пре неки дан чекам бус и видим Ромску породицу, млади...двоје деце држе у рукама тата и мама ( близанци, бебе) а два дечака, око 4 и 5 година стоје поред њих, чекају и они...и родитељи нешто причају, не виде ове млађе што су уз њих.

И оно мање крене негде да иде...иде десно од мене и мени таман проради онај родитељски инстикт да кажем њима или детету да се не удаљава од маме и тате.....кад он иде да баци у канту омот од смокија што је појео.
Пиле мало, он баш мајушан а тако паметан.
.....

Видим да децу школују, код нас много њих ради на градској пијаци, роба сва лепо сложена и они љубазни и услужни, чисти, деца им помажу па и они лепи и паметни......све мање видим оне јако сиромашне и мислим да ће се тако можда спасити из оног зачараног круга незнања и сиромаштва?

Svom sinu Vuku, ostavljam u amanet da ga ne uVuku ni ujedno garavo stado. Mika

Majka me docekivase, mnogo puta pred sumrak na vratima pitanjem
Imas li ti kucu, uopste?

Bez bre majko svratiju. Da je kuca dobra i Vuk bi je imao!

Otac mi se smejase.
Donela te Roda. Bacila kroz odzak. Ti garav, garav od gari.
Niko ne cisti garave odzake leti.

Zena me upozorava. Ne osvrci se za plavim trudnicama - bice ti garavo.

Sestre me gurnuse u malu garavu sobu. Stojim u polumraku dugo. Protrcavaju kroz dvoja vrata.

Zgrabim jednu garavu sestru u trku.
-Hoces li mi doneti, vec jednom to moje dete ?!?

Eto ti je vec dugo na stolu.

Garavu veknicu, ne vidim u garavoj sobi.

Garavo, garavo, garavo.

Garav ja, garavo okolo, garava vremena.
Garavi jasu

Bio talenat za jezike. Jedan od onih za koje se jezici "lepe".

Tako je, još u detinjstvu, igrajući se sa klincima iz "Gornje male", progovorio ciganski, ili bar onu varijantu istog koja se govori u okolini Požarevca.

I uvek me je nerviralo što nije hteo da me podučava - rekao mi je da se potrudim, pa ću i sama naučiti. A ja u Beogradu nisam imala "Gornju malu". <_

A gde god bi krenuli, kad god bi se sreo sa njima, uvek bi se slatko ispričao. I baš se lepo videlo da uživa u tome.

A lepo sam htela da ostavim za večeras da pročitam, mogla sam na miru da plačem...

Manje je poznato koliki je filozof bio Mika...
On u Bašti "Orača" s Perom,a mi ,omladina u bašti "Putnika" i
kad stane muzika iz Orača se čuje Mikin Bas kako objašnjava neku od teza
Peri,a onda pet sekundi se ne čuje (Pero Zubac mu odgovara),a onda opet
bas...I znali smo da je Mika u pravu! Kako i neće biti s onolikim basom...
Ali bio sam ja i u Oraču i slušao te rasprave uživo...Mogli su svi naši
profesori filozofije,sociologije i čak psihologije da se slikaju pored
njih dvojice!
Ali nije to meni bilo čudno...Znao sam ja od koga je Mika naučio čarlamu...

шта додати мајстор Мики
(ненадпрцив је речима)
него плајваз и писаљку
па веџбати . . . . наде има

(али тек у трагу, упс)

Vidi ona mene u autobusu, dok drzi mikrofon; razglas u autobusu mi "cepa usi".
Kako ona za mikrofon, svakih 15 min; moja procedura ista.
Ruku preko cela; pogled dole, skliznem niz sediste.
Znam da to nju nervira, kad se ona ubi od verglanja.
Tako ceo dan, preko celog Izraela.

Izrael ko Dezela. Prepisas ga od Haife, Bethelema, Zida Placa in nazaj - z vecer.

Znam i da po boji odskacem od ostalih bledunjavih turista.

Savata me nasamo na nekom trgu.

Kipriano?
NO!
Juwish?
NO?
Arabico?
NO!
...
...
...
Bezi bre "sestro" od mene.
Slusam te verglas mi ceo dan na 5 jezika. Glava me boli.
Sunce me "farba" dve nedelje golog i bosog. Postao sam kao i vi.
Sutra se vracam za Beograd, da me spere kisa; verovatno i sneg, da me pobeli.
Ne shvatas ti, koja se meni muka vrti u glavi.

Chiaoooo!

А мој другар Драгиша отишао у Немачку... Шта ће човек, троје деце има, а посла овде за њега нема...

Шест месеци је већ тамо... Жуту траку Швабе данас неће да му ставе, то знам, али се надам и да неће да га депортују назад у Србију као и толике друге... Мада бих волео да га видим... И да попијемо пиво код продавнице на ћошку као некада... И да га чујем како ми каже:"Бата Сале, а јел' се сећаш како нам твоја кева некада мазала џем на леба, па се умажемо од увета до увета док једемо?"

'Бем ти ову нашу судбину циганску и балканску...

ja! Al', kao da jesam - pisao; radio -isto.
Nekad, a i sad; kao da se nista nije promenilo - iza mene.
Setam, gledam, pamtim, cutim.
----------------------------------------------------------
Размишљања доконог шетача

Имати и немати

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.
Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.
Девојчица каже мајци: „Нема...“
Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.
Мајка каже: „Погледај још мало...“, и дете поново ишчезава у ђубрету.
Стојим запањен тим призором. Мој пријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрај контејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овај уђе у кућу Глад има четворе очи.
Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. И зло долази.
Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јој је пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч - задужбина
Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Шта је с новим?
Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својој деци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онај свет, када једанпут буде одлазио.
Изгубљене су све вере, сем религије стицања.
И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.
Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.
Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их - ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...

Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра - једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди. Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.
Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.
Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена и заборава.
Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.
Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. Илија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак - бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледој измаглици реке. Отац и син вежу свој чамац за дашчани док панчевачког пристаништа Тамо даље је сточна пијаца на којој ће Илија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке - поставши Илија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијој ћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха - хладне одсеве метематике и кристала.
Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића... Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.
Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке станице.
Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до Игуманова, који је своју предивну палату поклонио Православној цркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, као што их је Бог дао, гутају све чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.
Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ - нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онај ко има, него онај ко се навикао да плаћа.
Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже - ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну.
Ако икада умрем, што рекао друг Тито, мораће да ме сахране о државном трошку, у Алеји заслужних грађана, где ћу остатак вечности прележати, сигуран сам, уз неког са ким нисам говорио пола живота.
Бар ћемо се сити наћутати.