Milan Nikolić

Ne bih žurio sa novim pisanjem, ali rana mi je sveža. I utisci. Najgore je kad u životu pokušavaš da budeš nešto što nisi. Nikakve dobre namere tu ne mogu da budu opravdanje. Setite se samo gospođe Delovej. Volela je cveće, ali ništa više od isplaniranog za taj dan, koji Virdžinija Vulf (Mrs. Dalloway, Virginia Woolf, 1925.) razvija u vremenski neograničenim pravcima, nije. I ja sam sinoć hteo da se igram domaćina, uloge u kojoj sam osvedočeno - očajan. Rezime: gosti su bili zadovoljni, uživali su vinu i toj salati koju sam spremao, dok su

Kada sam prošli ponedeljak pisao text koji, bar mi je to bila namera, je imao za cilj da čitaocima nedeljnika Vreme predoči kako se - i bar delimično zašto - diže višenedeljna prašina oko srpske nacionalne avikompanije, ovaj poslednji reality show na javnoj sceni Srbije ušao je u samu završnicu: pretvorio se u kratkotrajno ali žestoko prepucavanje sada već bivšeg direktora

Gost autor: Marko Mäetamm (© Marko Mäetamm, 2007)

Imam ženu, šestogodišnju kćerku i dvogodišnjeg sina.
Umetnik sam i moji prihodi su neredovni,
pa sam pre nekoliko godina prihvatio
da postanem dekan Estonske akademije umetnosti.

Izučava se u Srbiji neobična nauka skrivena pod velom metodike nastave likovne kulture. Izučava se u Jagodini uz bezrezervnu naučnu potporu koju joj pruža jedan od najviših državnih funkcionera. Izučava se u Jagodini, a kao virus se širi srpskim zemljama.

Pre nekoliko dana video sam na satu B92 vest o borbi dečaka u kavezu koja je šokirala javnost, i snimak koji je tu vest propratio:



Komentari na vest bili su u rasponu od „Nisam odgledao ni pola a stajala mi je knedla u grlu, krenula mi je suza i prekinuo sam ovaj užas. Koliko moraju da budu izopačeni ti likovi koji ovo organizuju da im ovo padne na pamet?! […]” do „[…] U pitanju je neinformisanost novinara. Niko nije lud da stavi decu u kavez da bi se oni mlatili. Lepo se kaze da udarci nisu dozvoljeni, u pitanju je cist grepling ili za neupucene nesto slicno olimpijskom rvanju samo sa zavrsnicama. […] Verujem da vas je preplasio kavez. […]”.

 

U utorak 27. septembra javni servis (ili Javni servis) izvestio je o tome da je u Leskovcu svečano otvorena nova zgrada Visoke poslovne škole strukovnih studija. Više od polovine sredstava utrošenih na gradnju donirala je Kraljevina Norveška. Školu je svečano otvorio dr Žarko Obradović, vanredni profesor Megatrend univerziteta na privremenom radu u Vladi Republike Srbije.

U Kragujevcu, u Šumaricama, 20. i 21. oktobra 1941. godine streljano je blizu 2400 ljudi. Na Fejsbuku postoji profil „Шумарице Крагујевац”, i – Today is his birthday. I – stižu čestitke.

 

Znate li šta znači – uoči tog dana? To znači, dan ranije, blagovremeno. […]
Uoči – to je dan ili veče pred neki osobito važan događaj, pred praznik, na primer.

Danas je dan uoči dana kada će se, ako je verovati njenom obećanju javno izrečenom 21. marta ove godine, ministarka omladine i sporta Snežana Samardžić-Marković okupati u kragujevačkom zatvorenom bazenu. Kragujevčani, verujem, nestrpljivo iščekuju ovaj osobito važan događaj.

Gost autor: Maca22

 

Zahtevi 10-ke za Srbiju:

1. dа studenti koji u tekućoj školskoj godini ostvаre 48 ESPB bodovа imаju prаvo dа se finаnsirаju nа teret budžetа Republike Srbije

2. sprovesti reevаluаciju opterećenjа studenаtа (definisаti institucionаlni okvir zа rešenje ovog problemа)

3. preciznije definisаti prаvo nа produženu godinu nа svim nivoimа studijа (dаti svаkom studentu koji se finаnsirа iz budžetа RS prаvo nа produženu godinu)

 

- "Hello my friend, welcome to Egypt"
- "Thanks"
- "You want to buy a flag?"

Ovo je bila prva u nizu konverzacija sa ulicnim prodavcima na Tahrir skveru, simboličnom centru egipatske revolucije. Kako smo se približavali skveru umnožavao se broj preduzemljivih revolucionara. Majice, bedževi, vuvuzele, nacionalne zastave, kuvani krompir (sweet potato), narukvice sa sličicama zrtava revolucije (uber bizarre).

O koristi i šteti izučavanja nacionalne istorije počeo sam da razmišljam znatno pre nego što sam nabasao na Ničeovu knjigu " O koristi i šteti istorije za život" (Grafos, Beograd: 1990). Još kad sam počeo kritički da razmišljam o sistemu (obično bude oko 17-te godine, u mom slučaju 20, u mnogim slučajevima nikad) shvatio sam da je učenje istorije imalo za cilj da me ukalupi u mainstream matricu svake nacije – nama dobro a nikome zlo (zvanični moto grada Kraljeva). Sve nacije veruju u isti bullshit zen, da su kroz istoriju uvek bili pravedni, branili svoje a nikad želeli tuđe,

U 2010 godini, Nuklearni objekti Srbije dobili su nagradu „Zeleni list" zbog dobro organizovanog i sprovedenog transporta iskorišćenog radioaktivnog goriva iz reaktora RA u Rusiju.
Ovih dana, mogli bi da konkurišu za nagradu „Radioaktivni pupoljak" ( ako takva nagrada ne postoji treba je pod hitno promovisati). Razlog: 19. aprila ove godine prilikom merenja zračenja u reaktoru RA , došlo je do prekomernog ozračenja ekipe koja je taj posao obavljala (nadamo se da je informacija tačna da je primljena doza bezopasna po zdravlje tih ljudi) kao i prekoračenja ovlašćenja za taj posao.

Dakle... moram priznati da nisam pročitao puno Kaporovih knjiga. Ne mrzi me da nabrojim: „Una“, „Samac“, „Putopis kroz biografiju“i „Dragi naši“. Za listing naslova koje je on napisao, ovo je ništa. A dosta njih bi reklo da neću puno propustiti i da preskočim ostale, da se dosta ponavlja ili pak da su i te četiri previše; da je on urban pisac, ali za naše mame i bake. I te četiri sam poprilično davno pročitao. Moram da priznam „matorcu u džinsu“ da je smislio, po meni fantastičnu frazu za muvanje, iliti pick-up phrase – „kad sam je video, sat mi je stao“.

Do zakazanog Prajda ima još tačno četiri mesica i trinaest dana; šesti Oktobar je rezervisan za samu uličnu šetnju/marš/paradu. A zapravo sam „Beograd Prajd-Ljubav, vera, nada“, pod kojim nazivom je ovogodišnji event, će trajati od 30.9. do 7.10. Pred taj trideseti Septembar, nevoljno konstatujem (ne treba biti rocket scientist), očekujem deža vi prošlih godina. Konkretno mislim na 2010./2011. Ukoliko se održi, a iskreno se nadam da hoće, očekujem diviziju uniformisanih lica koja će u „bunker“ formaciji obezbeđivati one najhrabrije. Eto novog aršina za hrabrost, budući da smo još uvek u takvim društvenim prilikama da se time komotno može meriti: hrabrost = odlazak na Prajd.

(1)

Dobro je što je rezultat referenduma ovakav kakav je. Moglo je vrlo lako biti drugačije za par procenata u drugu stranu i sada bi se kao slavilo tamo gde se sada kao tuguje ali to za samu Britaniju suštinski ništa ne bi značilo – duboka podeljenost po ovom pitanju ne bi nestala. Dobro je što se nije desio neznatno drugačiji rezultat jer bi on došao kao izgovor političkoj eliti da ne uradi ništa po tom pitanju. „Izabrali smo da ostanemo sa 51%“ bila bi prevelika zabluda. Ako ta podela već postoji, a postoji ne samo Britaniji,