Ono o čemu se mesecima šuškalo, a navodno dogovoreno pre dva meseca, danas je potvrđeno: RTV B92 je promenila vlasnika. Tako da u ratu za rejtinge sada imamo tri puta po dve televizije: RTS 1 i 2, Mitrovićeve televizije Pink i Avalu, i Prvu i TV B92 u vlasništvu grčke Antene.

Ono što je najinteresantnije u ovoj priči je deo ugovora u kom je dogovoreno da B92 trast nastavlja da vodi uređivačku politiku informativnog programa RTV B92. Time bi Veran Matić obavljao funkciju glavnog urednika informativnog programa, a novi vlasnik se obavezuje da se neće mešati u uređivanje

(a nije od Svevišnjeg)

Svima nama je poznato da avioni dok lete ponekad za sobom ostavljaju bijeli trag koji jako brzo nestaje. Ova pojava zove se contrail a do nje dolazi zbog stvaranja kristala leda iza aviona, nastanak ovih kristala moguć je samo na velikim visinama gdje je temperatura daleko ispod ništice i pod uvjetom da je vlažnost

       Kako sam čula za Uroša Petrovića? Tako što je bio gost kod moje FB drugarice Tijane, bibliotekarke u osnovnoj školi u Aranđelovcu. Postavila mi je jednu njegovu zagonetnu priču (Misterije Ginkove ulice) i povukla me da malo proguglam podatke o piscu.

       Misterija stare umetničke slike

 Istražujući jedan od mračnih tavana Ginkove ulice, Marta (devojčica sa zelenom kosom) je pronašla staru umetničku sliku. Na njoj je bio portret nage devojke, naslikan od pojasa naviše. Iako je portret bio veoma detaljan, na slici nije

    Opšte je poznata činjenica da svetom, iz senke, ne vladaju masoni, rozenkrojceri i narko bosovi nego bibliotekari. Kako niste znali? Pa da, loš nam je PR. Ni direktor moje škole ne zna da sam ja najbitnija osoba u školi, a to nam na svakom seminaru kažu. I ja im verujem! Zato ću da vam, u sitna crevca, prepričam kako je izgledala Smotra stvaralaštva školskih bibliotekara u organizaciji Društva školskih bibliotekara Srbije.

(ko izdrži do kraja bloga, vodim ga na Sajam knjiga i kupujem ušećerenu jabuku!)

Muzika...

Onda sve ostalo.

- Gde si krenuo  ?                       

- Nigde .

- Po čega si pošao?

- Po ništa.

- Zašto onda ideš ?

- Da ne bih stajao.

  / Autor poznat samo autoru /

   Čovekova  potreba za stalnim kretanjem je starija od njega. Pre ljudskog bića kretala se materija, vazduh, svetlost, zvuk, planete, mikroorganizmi, pa nešto savršeniji oblici života, praživotinje... i tek onda čovekov korak  postade potrošač njegove energije. Postade potreba i način da se prekrati vreme, prostor, reč, ćutanje... kako bi se stiglo do /ne/željenog cilja.

   Vesela je bila stidljiva devojka, smernog pogleda iza naočara, crvenkasto- braon kose do ramena, tankih usana koje su znale da se pretvore u sjajno sunce, nežne konstitucije, zatvorene u rolku i maksi haljinu. Nije bila govorljiva i kada nešto kaže bilo je tihim glasićem koji je pre priličio monahinji nego mladoj ženi punoj strasti, života, ljubavi...

  U noći između subote i nedelje u Temerinu je mučki napadnuta “Devojka koja se češlja“. Noćni razbojnici, verujući samo u silu, divljački su nasrnuli na njenu lepotu, nežnost, nevinost, postojanost u vremenu i prostoru.

    Da li je moguće za pola sata napisati dobru priču? Moguće je ako imaš tih pola sata, ali šta činiti ako ih nemaš, a imaš priču, glavne junake, radnju, atmosferu, početak i kraj, središnji deo i onako nije bitan , svi ga preskaču ili ga sami skroje.

    Imao sam psa i mačku, drvo i pticu, kamen mi je bio najbolji drug, za pod glavu, guzu, odbranu od malobrojnih neprijatelja, poklon onima koje sam smatrao prijateljima. Imao sam vreme i prostor, bilo je nevažno šta se zbiva van tih vidljivih i nevidiljivih linija, sve je to bilo u mojoj glavi bez

- Alo, Selice.

- Da?

- Ovde B.

- Koji B?

- Tvoj B. Zaboravila si me?

- B! Kakvi zaboravila, nego ti se glas nekako promenio! Gde si, čoveče?

- U Požarevcu.

- Šta radiš tamo, pobogu? Ajde dolazi smesta kod mene.

- U vojsci sam, ne mogu sad da ti dođem.

- U vojsci? Ej, prekidaj vezu, nazvaću ja tebe.

- Ma jok, bre, samo pričaj. Kako si ti, kako ti je tamo? Mi vam se letos nadali, al’ ne dođoste.

- Dobro smo, neću sad da ti pričam ništa, nego traži da te puste

Ne mogu, nešto, da spavam ovih dana, taman me malo, kao, savlada san, pa mi odnekud sevne kroz glavu – trebala sam... I gotovo, ode san k’o rukom odnet. A gluvo doba i vrućina i uhvati me neki svrab kako legnem, ma i jastuk me žulja.

Prevrćem se uzduž i popreko, menjam stranu, okrećem glavu nizbrdo... Ne vredi, neće me san. Idem napolje da obavim jedan razgovor sa sobom. Onako, u tišini.

Sedim noćas na terasi i nešto se mislim – što mi neko ubrz’o ovo leto, evo, kol’ko juče počeo raspust, a već u avgust ugazili! Ma kad sam se malo bolje udubila, s nelagodom

Da, jesu meštani Starih Ledinaca svesrdno tražili osumnjičenog. Jeste monstrum, koji je silovao i ubio osmogodišnje dete. Jeste 100 policajaca tražilo zločinca, koji se skrivao po nekim vrletima. Sada se licitira dužinom kazne, preti hemijskim kastracijama, a komentari na ovu vest prepuni su verbalnog nasilja, besa i samo dodatno potpiruju vatru.

Ima li ijedne hladne glave da se zapita da li je morala osmogodišnja devojčica da bude silovana i ubijena? Da li će nekoliko decenija kazne izbrisati patnju porodice i svi ćemo moći da se pravimo da se ništa nije dogodilo u „inače

                                        ( ili fotografija koja nikada nije napravljena )

               I, šta sad? Misliš da ja ne umem tako?
               Naravno da umem. Možda i bolje od tebe.

18. oktobar- Evropski dan borbe protiv trgovine ljudima
 Ropstvo je šokantna realnost današnjice i trgovina ljudima predstavlja najdublje kršenje ljudskih prava. Međunarodne organizacije saopštavaju da se danas u svetu nalazi više od  dvadeset miliona ljudi na prinudnom radu u nekoj vrsti modernog ropstva pri čemu, najveći broj čine deca i žene, a samo u toku jedne godine preko 700.000 ljudi u svetu budu žrtve trgovine