Odmah da razjasnimo - ja sam gospodinu Azdejkoviću na prethodnom blogu ponudio da organizujemo „paradu ponosa" u Nišu i da svi budu zadovoljni. Gospodin Azdejković je odogovorio da on nije u organizacionom odboru i da nema uticaj na organizatore skupa. Samim tim, njegova zainteresovanost za probleme organizacije ne postoji, što dalje implicira (kako bi rek'o Čorba iz Složne braće) da je njegov blog njegov lični stav.

Ali pođimo redom.

Gospodine Azdejkoviću,

Zelena i plava boja teniskog terena, i crvena boja Djokovicevih patika dala je pun vizuelni spektrum ovoj servi. Bele sare po terenu i senka Noletovog tela u punoj brzini dosledno su prikazale energiju koju tenis zahteva.

Četiri jahača Apokalipse su četiri mitske figure i pojavljuju se u Bibliji u šestom poglavlju Otkrivenja Jovanovog. Stihovi opisuju 4 jahača i konja, od kojih svaki predstavlja jedno zlo, i koji će se pojaviti na Zemlji na dan Apokalipse, nagoveštavajući smak sveta.

Četiri jahača predstavljaju neizbežna zla koja se pojavljuju kako ljudi na Zemlji gube humanost i odlike ljudskosti. Oni su prve četiri od ukupno sedam zapečaćenih poruka.

Denis Dutton je prilično neobičan autor, filozof, esejista, estetičar, kritičar, polemičar, internet kreativac, profesor (naravno) i rado viđen sagovornik na mestima poput EDGE i TED, "vlasnik" web stranice "Arts&Letters Daily" koju mnogi prilično visoko ocenjuju.

I - naravno autor knjige (i još važnije IDEJE) o novom, izmenjenom pogledu na - lepotu kao takvu, odnosno na razloge zbog kojih ljudi nešto, nekoga, bilošta i bilokoga smatraju lepim, ideje o novom, izmenjenom pogledu na POREKLO svesti, saznanja, osećanja lepote u nama, ljudima, odnosno na sposobnost da nešto (bilo šta) ocenjujemo kao - LEPO.

Ideja koju je 2009. knjigom "The Art Instinct" ponudio unekoliko, naravno, menja uvrežene stavove o tome odakle nam umetnost, odakle nam sve ono što zovemo "različitim kulturama, različitim civilizacijama" koje imaju nekakav svoj izraz u "svojoj, posebnoj" umetnosti, njegove ideja menja i uvreženi stereotip o nekima nama "primitivnim" i/ili nekima nama  "kulturnim" u najširem smislu, menja uvreženi stav o tome da se - lepoti učimo samo u posebnim i pojedinim kulturama i civilizacijama, i nudi jednu sasvim zanimljivu univerzaliju kad je lepota u pitanju.

"Mama, zašto Srbija nije ni po čemu poznata?"

Upita me Nidža (9 godina), dok sam mu malopre spremala večeru. Ostadoh zatečena. (Znate te situacije kad naprosto mislite o nečemu drugom, mehanički obavljate radnju pranja povrća i onda dete uđe u kuhinju, sa tako nekim pitanjem).  

"Kako to misliš nije poznata, ni po čemu?" (Znate te situacije kad na pitanje odgovarate pitanjem, da biste dobili malo na vremenu)

"Lepo. Engleska je poznata po onoj babetini kraljici. 

 Gost autor: Ivana Vasiljević

Volim da u mojoj učionici sija sunce!, kaže Ivana,
a ja kažem da hoću da se vratim nekoliko godina unazad i da Ivana bude moja učiteljica.:)

Škola in vivo = Hugs for free

Haim Žino, vaspitač i nastavnik, potvrdio je: Došao sam do zastrašujućeg zaključka. Ja sam odlučujući element u učionici. Moj pristup stvara atmosferu. Moje raspoloženje određuje kakvo će toga dana biti vreme. Kao nastavnik, posedujem strahovitu moć da dečji život učinim bednim ili veselim. Mogu da budem instrument mučenja ili inspiracije. Mogu da ponizim ili razvedrim, povredim ili izlečim. U svim situacijama, moj stav određuje da li će se neka kriza proširiti ili smanjiti…

2-4. juli 2012.

U Stavropolju su me dočekali obilni pljuskovi koji će potrajati danima prouzrokujući poplave u celom rejonu, Tanja i Ivan, moji domaćini sa Kauč surfing liste i mejl mog podstanara u kom mi saopštava da se od avgusta iseljava.

Potonje sam mogla da očekujem u svakom trenutku i toga sam bila savršeno svesna kada sam odlučila da se u ovu avanturu upustim samofinansirajući se novcem od kirije kao jedinim izvorom prihoda. Neozbiljno i neodgovorno -- reći će oni koji planiraju do u detalje svaki sledeći korak i uvek idu samo na sigurno.

“Bože, hvala Ti što si mi podario i ovaj dan”!

Sve mi češcće prolaze kroz glavu ove reči koje su doprle do mojih, tada dečijih, ušiju, posredstvom moje babe po ocu koja je citirala svoju teta –Caju, silazeći tako u devetnaesti vek, uvek kad su životne okolnosti  izgledale da ne mož` biti gore…

Teta-Caja (kad je moja baba razgovarala sa svojim sestrama) ili baba-Caja(kad su je pominjali moj otac i njegova braća) počela je da izgovara te reči ritualno, pre nego što bi otvorila oči,

Tokom dana mi je skoro uvek uključen radio, podešen na džez stanicu koju zovu najvećom, najboljom i šta-ja-znam-kako-još-veličanstvenom u Kanadi, a i šire (ne ustežu se), koja je ušla u neke od mojih tekstova kao i u moje uši, jer nekad inspiriše a nekad i nervira, ali postoji nešto što mi ona tj. ljudi iz male kutije nekad urade i što je apsolutno prekrasno: puste neku stvar, ja ne obraćam pažnju, i odjednom - zaustavim se.

Danima me muntaju da su uplatili, a kinta nikako da legne.

Najzad!

Predlozi za povod, naslov i zezanciju su bili:

1. Како сам све прослављао рођендане.

2. На чијим сам све рођенданима био/ла...

3. Da li vam je neko nekada napisao rodjendanski blog?

Autor: Rodoljub Šabić

Dva maloletnika od 10 i 11 godina pretukla su jednog osamdesetjednogodišnjaka! Prišli su mu na ulici, tražili novac i nezadovoljni onim što je imao i dao, napali ga i pretukli. Užas!

Ovo je danas vest kojom se  (uz samo malo manje šokantnu vest da su dva mlađa punoletnika bejzbol palicama pretukla dekana Fakulteta političkih nauka), bave gotovo svi mediji. I "nude" informacije koje prosto provociraju neka pitanja.

Dakle:

"Događaj se desio pre dvadeset dana."

Zašto je bilo potrebno toliko vremena pa da postane "vest"?

- tekst posvećen Dimitriju Davidoviću, njegovoj sudbini i dubokim tragovima koje je ostavio u istoriji, novinarstvu, politici, diplomatiji, zakonodavstvu, pa čak i medicini, živeći i radeći u Zemunu, Sremskim Karlovcima, Beču, Kragujevcu, Beogradu, Budimpešti, Kežmeraku, po Austriji, Mađarskoj, Jevropi  i Srbiji, sve do Smedereva gde umire "sahranjen na ledini", siromašan, zaboravljen, potpuno neopaženo od savremenika i verovatno bez svesti o tome koliko dubokog traga je svojim životom neizbrisivo ostavio -

Slobodan Jovanović za njega kaže :

"... i on spada u grupu onih istina naivnih, ali dobronamernih Srba iz Austrije, koji su u naš politički život prvi uneli ideju o pravu, i pokušali da od jedne zemlje još primitivne, s patrijarhalnim pojmovima i hajdučkim naravima, načine modernu državu".

Do Dimitrija Davidovića, jezički običaj je bio da se najviši pravni akt naziva "konštitucija", a on mu je dao ime "Ustav". Po danu donošenja 02./15. februar i po prazniku "Sretenje", taj Ustav se kasnije često naziva i "Sretenjski". A napisao ga je - Dimitrije Davidović.

Dimitrije je vršnjak i savremenik velikih revolucija.

 moj gost: drzura

Gljive...pečurke, gube(!) ; kod našeg naroda - takvog kakav on jeste - obično je riječ o gubama, koje, podrazumjeva se, treba izbjegavati, odnosno mačinjati se od njih, jer je nekada u susjednom selu, vele, nastradala cijela porodica, njih osmoro, a preživjela samo djevojčica od 5-6 godina, koja je učestvovala u branju i upravo ona ubacila u korpu samo režnjić Zelene pupavke (Amanita phaloides), ali kako je bila pospana samo je malo umočila hljebom u"toć" od izmiješanih gljiva u velikoj teći- bronzinu i pošla na spavanje...svih ostalih osmoro je umrlo u teškim mukama - priča ima raznoraznijeh!
Stoga, opet: Gljive, pečurke ili gube, svejedno, i jesu i nijesu b a u k !

Opet dolazi vreme za sadnju drveća. Jeste da bi mnogo bolje bilo da je manje vruće i da je pala barem jedna kiša (zadnja je bila sredinom aprila) ali šta je tu je. Na pazaru se se pojavile mladice, a na nebu oblaci (nadamo se skoroj kiši).

Sadnja drveća je fizički posao, samo ovde je to malo više. U ovim krajevima izreka "nema 'leba bez motike" nema nikakvog smisla jer sa motikom, bar po pitaju zemljoradnje, otprilike možeš da se slikaš, isto važi i za ašov. Zemlja koja je ovde više nego prihvatljiva za zemljoradnju, dapače ubeđuju nas da je super, u rodnoj mi Vojvodini bi verovatno bila klasifikovana kao kamenolom (sad malo nostalgije: nigde nema vojvođanske crnice, meke ko duša... dobro... dosta... idemo dalje).

On je tu bio i mnogo pre no što je došla u kuću. Stajao je u uglu stare gostinske sobe, hladne čak i kad je napolju letnja sparina topila vazduh u titranje jare, miran, sa vodom pod nogama. U toj sobi su se nekada gurali gosti i svečane prilike, a onda kad se zaimalo degradirana je u prostor u kom su bivale kućne babe koje su uspele da prežive supružnika. Odrekavši se dotadašnjeg malo šireg kreveta pravljenog za dvoje, odlazile su kod njega, i bile upornu bitku sa dosadnim muvama koje su više od svega volele svetogrdno mile po njemu i malom, ponegde zarđalom kandilu ispod. Valjda zbog tragova zejtina u kome je povremeno, prema prilici, žmirkao slabašni plamen žiška. Kako su godine bile pre loše nego dobre, zejtin se štedeo, a za svetu potrebu se palila sveća u čiraku stojećem na krivonogom stočiću koji je hrabro glumio oltar.