...

Zamislite ovakvu scenu. Pijaca u nekom gradu u Srbiji. Pijačni dan, gužva, kupaca ko pleve ali slabo kupuju. Prodavaca isto kao i kupaca ima  ko pleve ali slabo šta prodaju. Svega ima na pijaci, i voća i povrća, i našeg i uvezenog, i prirodnog i in vitro (znate kako se gaji na vodi i dodaju mu se hranljive materije, kao infuzija pu, pu, pui, daleko bilo). Ima i jaja i sira i kajmaka i očišćenih pilića - šta da vam pričam. Ko nije bio ne vredi mu pričati, a ko je bio džaba pišem.
A seljacima potreban svaki dinar. Ko hleb. Sve bi uradili da zarade neki dinar. Logično,

"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže..."

Milan Oklopdžić (Mika Oklop) rođen 1948. na Čuburi, u Beogradu.

Živeo, značio, pisao. dodirnuo..nije prošao, samo je danas otišao, nestao... LA real blues...gone.

Nije naučio Meskalero.

Ko hoće, može o njemu da govori

Kažu mudri ljudi da nas naše navike čine onakvim kakvi smo, ustvari. Mislim još da nas naši izbori čine takvim kakvi smo, da nas umeće korišćenja slobode izbora (raznih) koji su pred nama - najbolje objašnjava i opisuje. Ali i za pravljenje izbora treba nekako i negde izgraditi - NAVIKU - da se ta veština stekne i neguje. Izgleda lako, ali samo na prvi pogled.

 Navike često, svesno ili nesvesno, delimo u grupi kojoj pripadamo, ne čine nas takvim kakvi smo samo naše male, privatne, individualne navike, već živeći u društvu usvajamo, prihvatamo i navike koje to društvo čiji smo deo, smatra poželjnim i prihvatljivim, često tako da uopšte i ne mislimo o tome ŽELIMO li za sebe takve "opšteprihvaćene" društvene navike. Kao da duboko u sebi osećamo nekakav strah da, ako ih ne usvojimo, može lako doći do toga da nas naša grupa odbaci, da nas etiketira, da i sve naše druge navike smatra - neprihvatljivim, jer se po "društvenim navikama" nekako "ne uklapamo" u sliku koju nekakva većina ima o tome ŠTA su poželjne navike. Tako obično počinju "morality plays", proces kojim se (a bez pravog prava i razloga) "osuđuje", "procenjuje", "morališe", "vrednuje" nečiji karakter i nečiji postupci bez obzira što taj/ta o kome je reč ne čini ništa nezakonito, samo se ponaša (ili postupa) shodno nekim svojim - navikama.

Tokom sezone1976/77, na televiziji Beograd u emisiji Kino oko Dragana Babića, grupa intelektualaca bi sredom vodila debatu na određenu temu. Jedne od tih sreda, jedan od učesnika programa nastavljajući se na svog sagovornika kaza: ”Kao što reče gospodin taj i taj...”

”Nisam ja gospodin!”, prekinu ga gospodin taj i taj.

”U redu prijatelju, brate, zemljače.”, izvini mu se sagovornik.

Tih godina intelektualna scena bila je živahna. Intelektualci su vazda potpisivali peticije. Za ukidanje verbalnog delikta. Za oslobađanje iz zatvora mladog intelektualca

Odakle tebi pravo da vršiš bludne radnje nad mojim tekstom? I na mom tekstu?

Odakle ti pravo da koristiš moje ime i moju sliku bez ikakve dozvole?

Odakle ti pravo da mene navedeš kao "gosta autora" za tekst čiji nisam autor?   

I, najzad, odakle ti pravo da sve to zajedno spajaš sa pornografskim sadržajima i stavljaš u kontekst pornografije? 

Moramo u šetnju a ni meni ni njoj se ne ide.

- Idemo Anđo.

Topla noć ne pušta narod lisabonski da ode na počinak. Ispred barova momci piju pivo. Prolazi žuti tramvaj, poslednji današnji. U njemu samo jedan čovek. Sedi uz otvoren prozor nezainteresovan za grad noću. Tu i tamo mimoiđem se nekim usamljenim prolaznikom što se vraća sa kasno završenog posla.

U bočnoj ulici  rotiraju naradžasta svetla, brunda motor,

Moj stariji sin hoće da postane maneken. U stvari, hoće da bude popularan u školi pa se dosetio manekenstva kao nepogrešivog metoda. A popularan je taman koliko treba, no on misli da se dok on sedi kod kuće druga deca od 14 godina provode do sitnih sati po diskotekama, a njega ne zovu. Ajd što hoće da bude bubnjar, godinu dana je vežbao dok mu na kraju nisam naručio bubnjeve, a nema pojma koliko mi je unapred strah što će da me razludi bukom i posvađa s komšilukom. Ajd što hoće da bude barmen, vodim ga u neki suši/koktel bar da bude šegrt, po sat-dva, više neće da ga trpe,

Grupica turtista je upravo sišla iz tramvaja. Osvrću se oko sebe. Nisu sigurni da li su na pravom mestu, da li su dobro brojali stanice i izašli gde je trebalo. Kuda sad? Levo ili desno? Uz ili niz padinu? Da li zaista tu, u nekom od ovih sokaka, u nekoj zadimljenoj krčmi, fado živi boemski život?

***

Ovo pred nama

Već se pisalo o Kuriru, ali Kurir, koliko god ogavan bio nije ključni problem. Njih treba na sud za svaku uvredu, laž ili klevetu koju izreknu, pa do bankrotstva.

Policija, međutim, u ovom slučaju jeste odgovorna. Njima cure informacije. I oni smatraju da je sasvim normalno da organi reda i mira po kafanama ogovaraju s novinarima.

Šta su mogući scenariji?

Normalan sled događaja bi bio.

1. komandant

Od kuće mi prečesto stignu tužne vesti. Evo danas mi javlja komšija Mića: "Noćas je, u bolnici, preminuo Miličin i Ivanov tata."

Umro je Predrag Ivanović, džez muzičar, vođa legendarnog vokalnog džez kvarteta, drag čovek, jedno od lica koje pamtim iz dečaštva. Jednako mi je žao kao onda kada je otišla Duda, Miličina i Ivanova mama, pevačica u istom kvartetu i u operi, do poslednjeg dana lepotica bez jedne bore na čelu. Pravila je divne krempite. Krasila je mila priroda i zvonak smeh, najlepši na svetu. Nikada posle nisam čuo ništa nalik. Kod njih sam po snegu išao na slavu, a leti sam, kad je vrućina, navraćao da posedim u bašti gde smo pili ledenu kafu i gde je ispod lišća živela kornjača zvana Alfons. To su bila vrata gde sam mogao, kad prođem popodne, da zazvonim i da mi prijateljsko lice otvori i obraduje mi se. Poslednji put kada sam bio, oboje su bili tamo. Sada mi je žao što to nisam češće činio, jer takvih vrata poznajem sve manje. Čak i u Beogradu. I zamišljam kako će drugari moje dece, ovi što s njima sada drugujem, i što meni tako navrate kad se ne nadam, možda isto pomisliti kad mene ne bude bilo. I da će me pamtiti ovakvog kakav sam sada. I drago mi je. Lepo je kad te se sete. Za sećanje na Dudu i Šimpu:

U nedelju, na praznik Presvetog Trojstva, leta gospodnjeg 1515. dvadesete godine vladavine Manuela, Božjom milošću kralja Portugala, Algarva i zemalja s ove i s one strane mora od Afrike do Arabije, Persije i Indije, po njegovoj ličnoj zamisli i naredbi, dogodiće se čudo neviđeno. Trg između Palate na Obali i magacinâ kolonijalne robe s druge strane, za ovu priliku dodatno je ispregrađivan drvenim tablama i zatvoren kako sa strane grada tako i prema reci. Oko brisanog prostora u središtu trga podignute su tribine, kao što bude za borbu s bikovima.

"Ne verujem da će predsednik Milošević dobiti zasluženu Nobelovu nagradu. Tu nagradu, iako je zaslužio, neće dobiti, iz prostog razloga što voli svoj narod i državu. Sve dok Nobelovu nagradu dobija najsramnija organizacija, `Lekari bez granica`, a Pulicerovu nagradu najveći tvorci laži, ne verujem da će je dobiti oni koji su branili svoju zemlju i narod." - Ivica Dacic, 23. decembar, 1999.

"Nesumnjiv je doprinos Dačića u formiranju proevropske vlade i viznoj liberalizacij.Kad se pogleda njegov politički put, mogu da kažem da je Dačić najzad