Ime: Fado. Rodno mesto: Lisabon.

Grupica turtista je upravo sišla iz tramvaja. Osvrću se oko sebe. Nisu sigurni da li su na pravom mestu, da li su dobro brojali stanice i izašli gde je trebalo. Kuda sad? Levo ili desno? Uz ili niz padinu? Da li zaista tu, u nekom od ovih sokaka, u nekoj zadimljenoj krčmi, fado živi boemski život?

***

Ovo pred nama nije tek jedna od gradskih musavih aščinica već Tipični restoran s muzikom uživo. Po uglovima, posakrivana iza ofucanih abažura tinjaju prigušena električna svetla. Na tavanici, među grubo tesanim gredama čkilji pokoja sijalica; taman toliko da gosti vide šta jedu. Iz dubine sale, kroz četvrtast otvor na zidu dopire čangrljanje posuđa i plavičasta neonska svetlost kuhinje. Na sredini podužnog zida svetli reflektor. Pod njim improvizovana bina, a u senci, ukraj nje,  sto sa umetnicima. Svi su obučeni u crno, svi su samrtno ozbiljni, deluju svečano, a tako se i ponašaju, čak ni ne razgovaraju previše među sobom. Da dame u koroti nisu tako raskošno našminkane, nafrizirane i okićene zlatnim filigranom, rekao bi čovek da nekoga oplakuju.

Gospodin što se kreće po taverni je gazda. Svuda ga ima. S notesom i olovkom u džepu od košulje on užurbano popunjava poslednja prazna mesta, raznosi vino, uzima narudžbine, dovikuje se s konobaricom sve vreme veme ispod oka pazeći ko ulazi. Čim na ulazu spazi nove goste, užurbano ih zove ih rukom, pokazuje im da uđu. Eno ih, već se, jedno za drugim, probijaju između zbijenih stolova i drvenih stolica. U uglu, na kariranom stolnjaku, upaljena sveća, tanjiri i čaše okrenuti naopako, papirnate salvete, suvi cvet u kič vaznici. Dok se smeštaju, a to nije lako ni brzo jer prostor je tesan, na sto im neprimetno stižu pršut, masline, sir. I crno vino u glinenom vrču. A program samo što nije počeo.

Na ovakvim mestima svako veče liči na prethodno. Prvo će se pogasiti svetla i sve će se umiriti a dvojica gitarista, jedan sa španskom, drugi s portugalskom gitarom, sešće na jedine dve osvetljene stolice. Iz mraka će im prići pevačica ogrnuta crnim šalom. Metalni zvuci gitara prekinuće tišinu, a ona će, ćutke, kao zanesena, slušati uvodne taktove dok iznenada ne pusti glas. Pevaće bez mikrofona i ozvučenja, ali s dušom i osećanjima od kojih se tresu ukrasi po zidovima. Setni tonovi fada pomešaće se sa mirisima pržene ribe, roštilja i bela luka.

Domaćica večeri je gospođa neodređenih godina, krupnog stasa, lica našminkanog kao u operske dive. Dok peva kreće se polagano. Poput krstarice kad uplovljava u luku, ona provlači svoje glomazno telo kroz uske prolaze između zbijenog kafanskog nameštaja. Dok peva stigne i da zagrli gosta, i da pokupi sa praznu čašu ili tanjir, i da uzdigne ruke ka plafonu i vapajem se obrati nebesima, a da pritom nikada ne izgubi dah niti joj posustane glas. Pesmom slika Lisbou kao prodavačicu ribe, kako, i okretna i mazna, srećno živi s rekom, vetrom, lađama, galebovima, algama i školjkama a u venama joj kuca motor parobroda. Peva o narodu, o reci, o nebu, o ljubavi, o tuzi, o jedrenjacima, krhkim i usamljenim između pučine i neba. Peva o fadu rođenom u grudima tužnog mornara dok mu se kroz suze priviđala žala Portugala.

S početka, publika kao da ne diše. Tako mora biti. Dok se sluša fado, sluša se fado. Ne razgovara i ne došaptava se, ne zvecka se priborom za jelo, ne ustaje od stola niti se škripi se stolicama. Sedi se mirno u mraku, ćutke se uživa u muzici, krotko se žvaće hrana podjednako tradicionalna i portugalska kao i pesma i vino. Skrnavljenje je pomisliti a nekmoli izgovoriti da bi se na drugom mestu mogli večerati bolje i jeftinije. Vino koje pijete jeste preskupo za kvalitet ali je prejeftino za doživljaj koji vam pruža.

U pauzama programa domaćica obilazi kafanu. Sa svakim gostom razmeni po koju ljubaznu reč. Priđe stolu, osloni se dlanovima, isprsi one svoje velelepne grudi i, dok joj rese od šala mlataraju nad supom od kupusa, dubokim glasom zapita:

- Kako vam se dopao program?

- Divno! Nezaboravno! - odgovaraju joj turisti.

A ona kaže da joj je baš drago da se i njima dopada. I još kaže da je njoj fado život, da pevala od malena, da je prekidala samo nakratko, kada je rađala. Ona je ovde jedina profesionalna pevačica. Njeni gosti, jednako talentovani i dobri izvođeči, preko dana vode drugačiji život. A uveče su fadisti.

- Uživajte u fadu. To postoji samo ovde! Ovde mu je kolevka.

Na rastanku ne propusti priliku da pokuša da im uvali svoj CD kućne izrade, pa se okrene i ode, onako kako je i došla: u stilu dive.

Gostujući umetnici, uvek jedni te isti, iz večeri u veče pevaju jedne te iste pesme. I večeras će mlađa dama prerušena u studentsku odeždu pevati fado iz Kuimbre, nalik serenadi. I večeras će gospođa, po izgledu sudeći učiteljica u penziji, otpevati nekoliko lirskih numera, jer za one potresnije više nema glasa. I večeras će gospodin u staromodnom odelu treperavim glasom, nalik meketanju, izvoditi potpuri klasika fada. U ovoj taverni, u  onoj prekoputa, u onoj iza ćoška, prizor je isti - Fadisti istežu šije, stiskaju šake i krše prste ispod grudi, od napora im iskaču vratne žile. Niko tu ne bi mogao biti operski pevač, ali svi pevaju od srca i s osećajem pa stihovima uspevaju da dotaknu čak i one što ni reč te poezije ne razumeju.

Pokatkad, ako se sklope zvezde, ako se u sali nađe više pravih ljubitelja i poznavalaca fada nego radoznalaca, noć dramatične muzike neočekivano ume da preraste u feštu. Čoveka na stolu uz vrata podgurkuje prijatelj, kao da ga ubeđuje, a on se, kao, nećka. Onda se, kao nevoljko, obraća gitaristi po imenu, naručuje pesmu, zaneseno osluškuje akorde, i odjednom (to uvek biva nekako nenadano i intenzivno) pušta glas. Peva zanesen, ozbiljan i predan, kao da mu je to posao. Kod refrena mu se priključuje publika. I odmah je jasno da to nije nikakva pijana vika, da su ti ljudi odrasli uz ovu zabavu. Oni što znaju kada treba da se ćuti i da se sluša, kada valja pustiti suzu, kada zapljeskati dlanovima, kada treba pevušiti sebi u bradu a kada se valja veseliti i zapevati na sav glas. Ubrzo će pesmu preuzeti neki drugi gost, a svi svi će uzdisati „Jao, fado!" Ako budemo imali sreće zapevaće i raščupana garderoberka i debela kuvarica, možda čak i sam gazda, najbrkatiji do svo troje.

***

Kad kada pesma mine, pre no što se svetla popale, pre no što kafana izgubi čar i pretvori se u dronjavu rupu, tada treba ići. Gazda već naplaćuje, od stola do stola, bez žurbe. Naši turisti spremaju se da plate. Bistre račun, gledaju koliko je ko dužan. Sve teče smireno, dok se jedan od njih, plavokos i visok kao Viking, ne uznemiri. Sve užurbanije pretura po džepovima. Po nekoliko puta prepipava svaki, ali novčanik ne nalazi. Bezuspešno ga traži i tamo gde bi mogao i tamo gde nikako ne bi mogao biti. I sve je uspaničeniji dok se najednom ne shvati da je sve uzalud, da mu novčanika nema i da ga, koliko god se trudio, neće naći.

Ponovo napolju, žmirkaju pod uličnim osvetljenjem, osvrću se po sokaku pa će kuda ga vodi kaldrma, naniže ka aveniji uz reku kuda prolaze taksiji. Hodaju pripitim korakom, pevuše, a onaj što je ostao bez novčanika mrmlja nešto sebi u bradu, rekao bi čovek da se preslišava, da pokušava da u glavi rekonstruiše kako i kada su mu u tramvaju počistili džepove a da nije primetio.  

Photo: Dušan Todorović(C)