Prvi tekst koji pisem na blogu zapocinjem u 22:30 po lokalnom, engleskom vremenu, 13. aprila 2008, posle jednog napornog, ali vrlo ispunjavajuceg dana. Danas sam pretrcao celih 42km i 195metara londonskog maratona…

Ali da krenemo od pocetka. Necu mnogo da pisem da mi je trebalo par godina da dobijem mesto u ovom, kako su organizatori danas vise puta pominjali, najmasovnijem maratonu na svetu, ali mojoj sreci (i zabrinutosti)

Olimpijske igre 2008. postale su svetska tema ovog proleća, mnogo pre zvaničnog letnjeg, svečanog otvaranja u Pekingu.

I, nažalost, nisu tema zbog najava izuzetnih sportskih rezultata ili najave velelepnosti objekata grada domaćina (mada je i o tome bilo zapanjujućih vesti), već zbog političkih protesta i napada na olimpijsku baklju i sportiste koji je nose. Izuzetne sportiste, po pravilu, sportske legende ili one od kojih se i u Pekingu očekuju neverovatni rezultati.

Od istorijskih početaka, Igre su u našim, modernim vremenima, prerasle u pokret i sasvim sigurno - jedan od najznačajnijih planetarnih događaja koji, jednom u četiri godine, zaokupi celokupnu svetsku pažnju takmičenjima sportista u raznim disciplinama.

Svetlo olimpijske baklje simbolično obilazi svet u olimpijskoj godini, ritualno se i ceremonijalno pali na početku tog puta kojim "olimpijski plamen" pronose sportisti od grada do grada, s kontinenta na kontinent, da bi najsvečaniji deo ceremonije otvaranja bilo paljenje baklje na stadionu i njeno gašenje pri zatvaranju Igara.

Simbolično - svetlo te baklje označava da Igre traju, nekada je značilo da i ratovi prestaju i da se pod njenim svetlom sportisti takmiče, nadmeću ko će sve više, brže, bolje....

Trideset NVO najoštrije osuđuje privođenje šefa dopisništva Bete Dinka Gruhonjića tokom akcije novosadskog Otpora u centru Novog Sada, 11. aprila 2008. godine. Privođenje Dinka Gruhonjića koji je predsednik Nezavisnog udružena novinara Vojvodine i istaknuti borac za slobodu medija jasan su znak da su vlasti u Srbiji nervozne i zbog toga koriste represivni aparat i krše osnovna ljudska prava.

Podsećamo, da je Dinko Gruhonjić od marta 2007. godine žrtva ozbiljnih pretnji upućenih preko internacionalnog neonacističkog sajta „Storm Front“ i od strane drugih klerofašističkih

da nam živi, živi, Filip

Srednja generacija se sigurno sjeća velikog makedonskog filma Stoleta Popova “Srećna nova 1949”, sjajne umjetničke anticipacije novog totalitarizma i zla koji će prekriti balkanski region samo par godina kasnije. A o tim počecima 90’tih, ovih dana, nakon predsjedničkih izbora u MNE, govori i Mark

When I was a boy in the Iowa cornfields (actually we lived in a house), the making of fried chicken happened with blissful regularity. My sister and I would be whisked from kitchen to kitchen to consume fried chicken. I have a distinct recollection of telling Lula that her chicken tasted better than the Colonel's.

Immortality achieved.

With this as a background, I must admit that since those bucolic days of yesteryear until only very recently, I had not paid a single visit on Colonel Sanders (now a license rather than a name) or Kentucky Fried Chicken (as we once knew it, now a mere abbreviation, KFC). During these more than 30 intervening years, this purveyor of extra crispy and coleslaw was off my Fast Food Radar (which, by the way makes, the Hubble Space Telescope look like a Kinder egg sneak-a-scope).

And then the Colonel came to Serbia.

Spavala malo duže jutros.
Sanjala nešto.... u gornjem desnom uglu
ekrana sna se pojavi ono pisamce kome se uvek obradujem.
tu se probudim....
Stavljam kafu, komp i ja podižemo operativni sistem istovremeno.
ne mogu da dočekam....vidim da su stigli i neki mejlovi...
ali prvo gledam blog. Tu je. Poruka.
Ma, naravno da znam šta u njoj piše:)))Telepatija?
Neka se posebna vrsta bliskosti razvija među nama, narode.
Ili to ja tripujem?

Piše: Boban Stojanović  

Već nekoliko dana ne mogu da izbijem Dragana Markovića Palmu iz glave. Od kako je bio gost kod Olje Bećković i saopštio nam recept kako se (ne)postaje gej persona, ne samo što o Palmi mislim, nego ga i sanjam.

Sve ga sanjam, a ’ladan me znoj obliva, ne smem nikome da kažem, ni majci, ni ocu, ponajmanje lokalnom svešteniku. Jadan ja...

Ali, dragi blogeri, sa vama sve smem da delim.

I to vlažan san –baš kao Palmino čelo pod svetlima reflektora B92 u emisiji Olje Bećković.

Štrajk radnika Magnohroma koji je završen obećanjem kapitalnog ministra podsetio me je na neverovatnu priču o indijskoj porodici Mital, jednoj od najbogatijih porodica na svetu. Naime, Magnohrom je privatizovala kompanija "Global stil", u vlasništvu Pramoda Mitala, koja nije ispoštovala ugovorene obaveze i zbog toga je raskinut ugovor sa tom kompanijom.

Toj kompaniji više puta je produžavan rok, koliko se sećam, a naš čuveni predsednik vlade zajedno

Za one mladje, bila je to kultna radio emisija koji je vodio Dača Kocijan. Nedeljom uveče, emisija je bila zv(n)ana i kao "Poruke lične prirode". Bila je to prilika da svako ko poželi ostavi poruku u kojoj bi ponudio upoznavanje, druženje, kratku ili dugoročnu vezu. Moj prijatelj Zuki upoznao je tako svoju kasniju suprugu.

***

Zamislite oko stola društvo: Lidijaz, Mikimedic, Spiridon, Čovek u belom, Mozaik, Corto Maltese, Ana Barfield, Buzzgrowl i MilutinM? Kako izgleda; moguće? E, pa, sinoć se ovo društvance koje se znalo samo po nadimcima sa ovog bloga okupilo u Ženevi, u kafiću Žirafa koje je "naše mesto" u ovom gradu. Bio je to prvi sastanak romandskog odeljenja Bloga b92 - može se reći Ž92!

Evo ovako, u centru Novog Sada na ulici po trotoarima i dalje leže bebe. Ne, nisu same, sa mamama su, leže jedna pored druge na ulici. Mama prosi, a beba joj leži u naručju.

Ne znam da li sam ja pukla s mozgom ali meni je ovo vrhunac ogavnosti države u kojoj živim. Zvala sam već deseti put centar za socijalni rad, a tamo mi svaki put govore da oni ne mogu ništa, da zovem interventnu policiju, whatever, i stalno govore o tim mamama.

- Beba nije sama, jel tako?

Nije sama. Ali šta to znači? Onda ništa, onda je sve cool? Neka leži i dalje?

Znam sve. Dvoje vrata, mali prtljaznik, nepregledna … ali ja sam voleo ovaj auto.

ovo je pocetak knjige koju zavrsavam ovih dana...ja je zovem laznom autobiografijom...

Pre šesnaest godina počeo je krvavi ratni sukob u Bosni i Hercegovini. Tog proleća, 1992. godine, Sarajevo se našlo pod opsadom snaga JNA i Srpskih paravojnih formacija. U sledeće četiri godine u konstantom granatiranju i teroru onih čiji je osnovni cilj bio da uništi dušu ovoga grada u kojeg su utkane sve nacionalnosti koje u njemu žive, život će izgubiti više od 11000 ljudi, od toga 1601. dete. Oni koji su preživeli ovaj užas i posle toliko godina teško govore o svojem iskustvu, nažalost sa strahom i strepnjom da se ovako nešto ne ponovi. Jedna osoba koja je bila svedok stravične Sarajevske svakodnevnice, na moju molbu, odlučila je da podeli svoje svedočanstvo sa čitateljima našeg bloga. Njeno ime je Mirela, njena nacionalnost nije važna, jer kako je i sama rekla, ona je Sarajka.

Prenosim tekst koji mi je poslao Radojica Buncic, JT

Kampanja AKC u egzilu - Nadji prostor alternativi, pokrenuta je s ciljem okupljanja otvorenih, afirmativnih ljudi koji smatraju da je neophodan bar jedan prostor u Nisu koji mladi ljudi mogu slobodno da koriste. Kampanja je pokrenuta nakon proslonedeljnog napada skinheads pokreta na Alternativni kulturni centar (AKC), koji radi od decembra 2007. godine, zbog èega je usledilo otkazivanje zakupa prostora od strane vlasnika.

Od pocetka svog rada AKC je otvoren za sve afirmativne ideje mladih,