Mac, mac, mac, - dozivao je svoju mačku Boris Tadić. Na drugom kraju grada u dubokoj ilegali, daleko od pristojnog sveta Vojislav Koštunica je dozivao svoje mačke dok se divio novom ukrućenom Avalskom tornju, ali je to neka druga priča.

Sa peškirom na glavi u bademantilu, Boris je išao kroz rezidenciju i dozivao svoju mačku Micu koju je usvojio pre tri godine.

- Mac, mac, mac, dođi maco da pijemo mleko.

Mačku je dozivao, ali mačke nigde nije bilo. Posle pola sata dozivanja morao je da odustane i da isfenira kosu. I onda se čuo strašan vrisak. Opet je našao novu sedu. Neka tri sata se nervirao zbog nove sede i onda se setio mačke Mice.

- Gde je ta mačketina?!

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno je, povodom najavljene prodaje Telekom-a, grupa intelektualaca, mahom stručnjaka za telekomunikacije sačinila pismo koje sadrži 11 zanimljivih pitanja, kao i predlog da Vlada, objavljivanjem odgovora na ova pitanja, pojača argumentaciju za odluku o prodaji ovog velikog i važnog preduzeća.

Svaki zahtev za povećanje transparentnosti u radu vlasti, pogotovo kad se radi o raspolaganju javnim dobrima i novcem, a priori podržavam. To, (prepuštajući ocenu o opravdanosti prodaje Telekom-a uopšte, a posebno o prodaji u ovom trenutku, kompetentnijim)

Branko Kraljić je dobio žuticu. Upoznao sam ga kasnije, dok je sa povišenim bilirubinom sedeo u trpezariji Garnizonske ambulante Črnomelj  i očajnog izraza lica pušio. Bio je pristojan čovek, jedan od onih koji vole Idole, naročito njihove spore, plačipičkaste pesme. Tvrdio je da su one imale vidnog učinka na njegov erotski život. U ambulantu je voleo da dođe zbog svog bilirubina o kome je rado pričao, i zbog prijatne mogućnosti nesmetanog kupanja koje je pružao stacionar.

Dve dobre stvari su se desile u sudstvu danas. Prvo je Ustavni sud ukinuo blanko ostavke. Ovo istinski treba slaviti. Jedna od najznačajnijih stvari koje su se desile u poslednje vreme. Partokratija je ključni problem našeg društva, i ova odluka Ustavnog suda je prvi neophodan korak u njenom narušavanju. Nije i dovoljan, ali negde treba početi. Najiskrenije čestitke Ustavnom sudu i svima nama u čije ime Ustavni sud sudi.

Druga je: dobili smo prvu od dve tabele. Doduše ne od onih koji su trebali da nam ih daju i koji ih kriju kao zmija noge. I ne po mom zahtevu. Najvažnije je: prva od dve tabele isplivala. Izgleda da su nam je dali neki pristojni ljudi kojima je proradila pristojnost. Bolje ikad nego nikad.

Danima već razmišljam o ministarki Malović. U šta li joj se život pretvorio? Kako li se bori s pretnjama? Koliko brine za svoje najbliže? Kako izdržava? Odakle joj snaga? Posustane li ikad, zapita li se "šta mi je sve ovo trebalo"? Ili "šta mi bi da sebi ovako komplikujem život"? Pa se pitam - koliko bi se nas svesno upustilo u ono u šta se ona upustila? Malo nas, suviše malo, plašim se...

Danas razmišljam i o Brankici. U šta li joj se život pretvorio? Kako li se bori s pretnjama? Koliko brine za svoje najbliže? Kako izdržava? Odakle joj snaga? Posustane li ikad, zapita li se "šta mi je sve ovo trebalo"? Ili "šta mi bi da sebi ovako komplikujem život"? Pa se pitam - koliko bi se nas svesno upustilo u ono u šta se ona upustila? Malo nas, suviše malo, plašim se...

Odluka suda u slučaju javnog pozivanja na lični i profesionalni linč Brankice Stanković ponovo vraća točak borbe protiv nasilja unazad !

Naše društvo, u celini, veoma slabo reaguje na pretnje pojedincima koji profesionalno obavljaju svoj posao. Samo se podrazumeva da je to nešto ružno, ali aktivnih reakcija nema. Ogromna većina sramotno drži pognutu glavu i „gleda svoja posla" !

Ovakvim slučajevima sam bio svedok, više puta. Skoro uvek ista

 Uvod: Kratak.

Vest koja je upravo emitovana na Tanjugu:

Odbaccena optuzznica za pretnje Stankovichevoj
BEOGRAD, 22. aprila (Tanjug) - Prvi osnovni sud
u Beogradu odbacio je danas optuzznicu protiv ssestorice
navijacca "Patrizana" i oslobodio ih odgovornosti za ugrozzavanje
sigurnosti novinarke Brankice Stankovich, zbog skandiranja na
fudbalskoj utakmici Partizan-SSahtjor, 16. decembra prossle
godine.

Odlukom suda navijacci su pussteni

A,valski toranj ponovo ulazi u žižu javnosti kao paradigma neracionalnog, rasipničkog, bahatog ponašanja tadašnje Koštuničine vlasti. Naime, tog dana je potpisan ugovor između Direkcije za imovinu Vlade Srbije, RTS-a i izvođača radova o izgradnji, kako su rekli, „gotovo istovetnog“ tornja, po ceni od pet miliona evra. U arhivi nisam mogao da pronađem podatak o postojanju tendera za javnu nabavku. Pronašao sam samo hrpu glupih izjava tadašnjih zvaničnika, koji su izgovarali: „Dok se toranj ne izgradi, bombardovanje naše zemlje neće biti završeno!“

Avalski toranj je najvisa gradjevina  na Balkanu. Ovo se, izmedju ostalog, moglo cuti na jucerasnjem svecanom skupu povodom  zavrsetka obnove i otvaranja novoizgradjenog avalskog tornja. Predsedniku Tadicu pripala je cast,uz beogradskog gradonacelnika, te premijera sa  ministrima, da prisustvuje ovoj ceremoniji. "Steta sto ovdje nije prisutan bivsi premijer Kostunica cija je vlada zapocela ovu izgradnju", rekao je predsednik.

 Da je toranj izgradjen prije roka, te da je isti otvorio sadasnji minister Milutin Mrkonjic, ova bi me ceremonija bas posjetila na neka vremena.

Ovo je možda i nastavak na temu koju je Saša Radulović započeo "Gde su nestali pristojni ljudi?", sa jednim konkretnim primerom. Povodom ranjavanja na stadionu FK Crvene zvezde, Vensen Dežer, šef delegacije Evropske unije u našoj zemlji, dao je sledeću izjavu:

"Za sprečavanje nasilja ključna je edukacija navijača, ali ponekad se mora pristupiti represivnim merama. To podrazumeva zatvaranje stadiona za vreme utakmice, što jeste nesrećno rešenje, jer ono znači da mnogi ljudi neće moći da

 Danas je cetvrta godisnjica  Bloga B92. Mislila sam da napisem sta mislim o tome, ali onda je umrla moja drugarica Biljana Kovacevic Vuco ...i posle prvobitnog soka vesti su pocele da kolaju, pa i na blogu. Koliko god da je bolovala i da je operacija bila teska, ona od toga nije nastradala i o tome nema zbora. To  menja sve.

   Godine 1999, 22. novembra umrla je moja majka  " posle krace i teske bolesti" ( mozdani udar) Bile su to godine Milosevica, sankcija; godina bombradovanja  (posle cega je zabelezen veliki broj bolesti/smrti). A moja majka, pedijatar i komunistkinja, dozivela

Ne može da prođe ni par dana a da se po novinama ne provlače crne hronike gde su glavni akteri maloletnici. Najčešće se ovakvi događaji dešavaju u neko gluvo doba i akteri su neretko pod dejstvom alkohola i opijata. Tada se dobar deo krivice prebaci na stranu roditelja, obrazovanje i vaspitanje koje su