Staljinova ikona

Vest o tome da je Staljin stigao na ikonu kojoj se neki hrišćani u Rusiji klanjaju, bez obzira što je Ruska pravoslavna crkva naredila da se ikona ukloni iz male pravoslavne crkve na periferiji Sankt Peterburga, deluje nekako latinoamerički. (Mislim na latinoameričku književnost ali i originalnu mešavinu paganstva i katoličanstva.)

Ikona, piše u vesti, prikazuje susret generalisimusa Josifa Visarionoviča Staljina i Svete Matrone Moskovske u jesen 1941. godine. Tada je, prema legendi, sovjetski diktator sveticu pitao za savet da Moskvu odbrani od ofanzive nemačkih nacista. Rekla mu je da ostane i brani grad.
To što današnji ruski komunisti ovu vest oduševljeno komentarišu nije nikakvo čudo. Baš kao i ličnost ktitora ikone - izvesni ruski biznismen Evseev. - Za mene je Staljin veliki političar koji je dobio rat protiv nacista i stvorio Sovjetski Savez", objašnjava Aleksandr Evseev, dodajući da je ikonu poklonio crkvi Svete princeze Olge u Strelni iz ljubavi i poštovanja prema popu Jevstafiju koji je omiljen među vernicima.
Ni otac Jevstafije, starešina Hrama svete princeze Olge, ne krije simpatije prema bivšem sovjetskom diktatoru. "Za mene je on pravi otac naroda koji je stvorio jaku državu i moralno društvo. Posle njegove smrti, nacija je izgubila oca i ostala siroče. Želeo bih da se Staljin vrati", kaže otac Jevstafije

Naravno da su savremeni ruski komunisti dočekali vest o ikoni sa oduševljenjem. Ne čudi ni ljubav biznismena prema liku i delu generalisimusa. Opšte je poznata činjenica da je u Rusiji najveći broj tajkuna proizašao iz tajne ruske policije (KGB-a). Otkuda, međutim, takvo oduševljenje jednog sveštenika prema Staljinu? Zar Staljin, bez obzira što je kao mladić studirao bogosloviju, nije najsurovije progonio Rusku pravoslavnu crkvu, i sve religije, uostalom. Nije li religija kao „opijum za narod" bila potpuno proterana iz javnog života u vreme Staljina? Kako neko ko je bio mučen i proganjan, i ko je nedvosmisleno bio žrtva duže od pola veka, može da počne da obožava i veliča svoga mučitelja? Za oca Jevstafija Staljin je bio otac naroda koji je stvorio i odbranio jaku državu. (To o moralnom društvu pod staljinizmom mnogo bolje mogu da posvedoče milioni sovjetskih logoraša.)

Ovaj fenomen - divljenja, ako ne i obožavanja, mučitelja nije nikakav komunistički (ruski) izum. Ta vrsta socijalne patologije bila je prisutna i u vreme nacizma kao neka vrsta imitacije sistema gde su nesretni imitatori bili njegova najdirektnije žrtve. (Leon Uris: „Mila 18".) Pa ipak, čini mi se da je komunistički staljinizam u ovome otišao najdalje, da je proizveo najbrojnije i najdrastičnije promene ljudskog ponašanja, između ostalog i zbog toga jer je delovao kao stabilan (večan) sistem koji je vremenom mogao samo da jača. Nigde nije bilo takvog osećanja izolacije i bespomoćnosti kao u sovjetskom sistemu. U poredjenju sa njim i nacizam u Nemačkoj, fašizam u Italiji ili aparthejd u Južnoj Africi, deluju kao veoma mračne i morbidne mada neumitno prolazne faze u ljudskoj istoriji.

Pišem, međutim, ove redove ne kao reminiscenciju onoga što je prošlo, i što se, kao, nikada neće moći vratiti, već kao odraz izvesne začuđenosti zbog zaborava i samozavaravanja koji vlada ovim svetom - a posebno u zemlji u kojoj živim. Nema sumnje da bi se danas u Srbiji mnogi klanjali ne samo Staljinovoj nego i mnogim drugim savremenim porodičnim ikonama na kojima bi zajedno mogli da budu Nedić, Ranković, Milošević, Arkan... Legija i Mladić kao živi sveci... To da bi se neki sveštenici pridružili ovom idolopoklonstvu ne treba uopšte sumnjati. Ovde je, naime, kao i u današnjoj Rusiji, veoma snažna veza izmedju ideologije moći, tajne policije, kriminala i veličanja nacionalističke tradicije. Snažne ličnosti, one čija se harizma najvećim delom zasniva na kontroli tajne policije i mreže likvidatora, doživljavaju se kao očevi nacije, delotvorne i pravedne gazde.

Josip Broz Tito, koji je u Srbiji decenijama takođe bio obožavan i slavljen kao neumrli i najveći sin naroda, verovatno bi i sam imao jedan broj vernika, mada sumnjam da bi ga oni smestili na ikonu. Tita bi u Srbiji, nesumnjivo, mnogo više slavili oni koji nemaju krsne slave. To je za veliki broj Srba još jedan dokaz više Titovog neprijateljstva prema njima.

U međuvremenu sam pročitao da je oko milion Francuza, u vreme nemačke okupacije, denunciralo svoje najbliže ili one malo dalje. Teško, međutim, mogu da zamislim da bi Petenova ikona mogla da bude javno izložena bilo gde. Ono što je društveno neprihvatljivo, bar kao javni stav, to se ne može pretvoriti ni u kakav magijsko-nacionalistički artefakt pa želelo to i hiljade potajnih poklonika Petena i društva.

Na kraju vesti o Staljinu na ikoni postoji i jedno fantastični objašnjenje današnjeg ruskog komuniste. On kaže: „Staljin je odavno kanonizovan u kolektivnom sećanju. To treba i ozakoniti." Ta kanonizacija kolektivnog sećanja mi ne da mira. Sve vreme razmišljam da bi bilo mnogo bolje da kanonizujemo kolektivni zaborav. To bi nas učinilo jačim i spremnijim da se pridružimo krugu uspešnih naroda. Kako stvari stoje sa zatvorenošću policijskih dosijea i lustracijom sa jedne, a rehabilitacijom Nedića i Ljotića sa druge strane, ne preostaje nam ništa drugo nego da prihvatimo ruski model suočavanja sa prošlošću. Samo još da otkrijemo neizmerne naftne rezerve i tajnu Teslinih zraka. Posle toga nam niko ništa ne bi mogao, niti bi nam bio potreban. Mogli bismo da živimo po svojim pravilima i sa svojim ikonama.