Single Issue-state, party, movement, society....

Slušam likovanja DSS i ideološki im naklonjenih novinara i analitičara oko “uspeha” koji je Beograd izvojevao nastavkom pregovora o Kosovu. Vidim da se polako prelama i kad će koji izbori, pre ili posle neke nove  značajne faze u pregovorima. Osećam da se i relevantnoj međunarodnoj zajednici opet šalju signali tipa, nemojte sad preko kolena evo idu predsednički pa loklani, nemojte da dajete radiklima šansu naglim odlukama. Dokle? I šta se, u stvari,  i ko tačno,  dobija?  A šta, i ko u stvari,  gubi?

Još  sam proletos čula da je jedan naš  ugledni i iskusni diplomata na skupu o regionalnoj saradnji u Jugoistočnoj Evropi, posle izlaganja Vuka Draškovića koji se na temu ni osvrnuo nije već je sve vreme objašnjavao značaj Kosova u srpskom biću, sa zabrinutošću konstatovao da Srbija postaje “single issue state”.

Da razjasnim jednu svoju poziciju pre nego nastavim dalje-smatram, naime, da je sasvim normalno da se država, u ovako specifičnoj situaciji-a pitanje konačnog statusa Kosova to svakako jeste- bori  na razne načine da sačuva “teritorijalni integritet i  suverenitet zemlje ” ma šta to tačno u 21 veku značilo. Meni mnogi od argumenata mogu da se sviđaju ili ne. Za neke mogu da smatram da su nelegitimni,  za neke da su nemoralni, za neke da štete interesima države Srbije, onako kako je ja vidim…U ostalom, moj osnovni nesporazum i neslaganje sa sadašnjom politikom državnog vrha oko Kosova polazi od toga da pitanje novog statusa Kosova nije uzrokovano sukobom velikih sila koji se prelama preko nas, da je to “usud” koji nas je “zadesio” pa i ako izgubimo biće to zbog “silovanja prava” onih kojima se može,  iako smo mi dokazali da je pravo na našoj strani.

No, tu negde počinje i moj nesporazum i sa međunarodnom zajednicom i sa našom progresivnom opozicijom kad su  u pitanju razlozi zašto Kosovo treba da bude nezavisno. ( Pisala o tome već na blogu). I  meni su argumenti tipa “brže ćete u EU”, “takva je realnost na terenu,” “obećali smo Kosovarima” i prijateljski saveti “da budemo konstruktivni” u nečemu što de fakto jeste delimična destrukcija, uvredljivi, ali pre svega zabrinjavajući, jer mi govore da i sama MZ diže ruke od principa supremacije ljudskih prava nad suverenitetom nad teriotorijom.  Što zbog Iraka, što zbog drugih stvari  međunarodna zajednica  diže ruke od koncepta humanitarnih intervencija koje ja zdušno podržavam. Ni argumenti za domaće tržište tipa “mi ionako ne upravljamo Kosovom” ili tipa “jedno društvo umire drugo se rađa” koje čujem od nekih zvaničnika LDP i jednog dela NGO mi ne piju vodu.

Pre  mesec dana bila sam na pres konfereciji ambasadora Polta povodom 60 godina od Maršalovog plana. Lepo sastavljen govor, ali pun eufeminizama tipa ne dozvolite da vam mračna prošlost zaseni budućnost. Novinar ga posle pita o argumentima zašto Kosovo treba da bude nezavisno. Opet ista priča; te tako je jednostavnije, te tako ćete brže u EU…Nigde, u prvih  pet argumenata nije eksplicitno rečeno –zato što je nad kosovskim Albancima sproveden neviđen državni teror i zato što smatramo da je nezavisnost jedino  održivo rešenje posle tako stravičnog ponašanja države nad njenim građanima. Na moju primedbu i pitanje a gde nestade argument supremacije HR nad suverenitetom teritorije , ambasador mi je odgovrio tipa pa ne, ja se savim slažem sa vama, eto ja sam upravo spomenu u govoru da mračna prošlost i zločini treba da se prevaziđu. Što više ne spori ni Vojislav Koštunica, i čak implictno priznaje da je na Kosovu nešto bilo loše big time, čim nudi tako široku autonomiju.

No, aktuelanoj  vlasti, naravno, pregovori o Kosovu služe i kao paravan za mnoge zakulisne radnje i odvraćanje pažnje javnosti od nekih drugih bitnih tema. Za šta god da je prozoveš, ona ti vrati kontra pitanjem- a Kosovo? Nemoj sad da talasaš potrebno je održati “akciono jedinstvo” oko Kosova. Ovde se otvaraju dve pitanja. Da li  državni aparat u Srbiji uopšte ima resurse da paralelno sa Kosovom drži otovrenom još neku bitnu temu od opšteg društvenog interesa, poput EU i NATO integracija? Da li državni vrh uopšte ima političku volju da otvori  još neku temu, mimo Kosova?

Odavno je jasno da je  Koštuničina vlada spojila lepo sa korisnim, pa je rusku podršku u pregovorima oko Kosova spojila sa svojim, legitmnim i legalnim da ne bude zabune, okretanjem državnog vanjskopolitičkog kursa prema Putinovoj Rusiji. Time je stavila do znanja i koliko je zaista zanimaju čak i EU integracije, a kamo li NATO. Brine što je prošlonedeljna Barosova izjava da Srbija mora biti konstruktivna u pregovorima o Kosovu ako misli da je EU podrži u njenim integrativnim tokovima prošla u srpskoj javnosti potpuno nezapaženo. On je tom ocenom  stavio tačku na patetične ocene međunardnih zvaničnika da su pitanja Kosova i EU integracija odvojena pitanja, što su nam posle Oliver Dulić i Božidar Đelić svako malo ponavljali. Niko, ni novinari ni progresivna opozicija nisu pokušali da posle ove izjave isteraju na čistac DS, šta sad i kako dalje, dokle može njena kosovska politika da bude –i jare i pare? Iako je izjava data u jeku skupštinske rasprave o vladinoj politici o Kosovu!  BTW, o NATO integracijama može se u javnosti čuti samo skromno od Šutanovca koji jadan do besvesti koristi eufeminizam “ da nam  vojska bude u NATO standardu” ili od Zorana Ostojića u ponekom mu TV nastupu. Nedovoljno i nesistematično.

Što dovodi do pitanja-ne postaje  li i progresivna   opozicija “single issue party-coallition”? Kao što je, u stvari,  i SPO, koji nikad nije pratio  kako  se okruženje i svet menjaju već je Srbiju pokušao modelirati po  prevaziđenim kategorijama, na osnovu svojih ubeđenja o istorijskim nepravdama,  bio svih onih godina? Naravno da su jezive i  lukave ove optužbe, a pre svega generalna kriminalizacija Đinđićeve vlade. Naravno da odvlače resurse i pažnju, ali….Osim tekstova Nikole Samardžića u Danasu, dobrih ali sa preširokim istorijskim zahvatom, retko se od čelnika koalicije  mogu pročitati autorski tekstovi ili stavovi o temama koje su takođe bitne za Srbiju, a ne tiču se naprasnog obrušavanja na Miškovića, površnih name and shame izdavačkih poduhvata,  ili komentarisanja stanja u srpskom pravosuđu. Mogu li tone krivičnih prijava i povremene ulične manifestacije biti glavni metod rada jedine progresivne opozicije u nekoj zemlji? I opšte mesto da će Kosovo biti nezavisno, polako gubi smisao u trenutku kad Koštunica dobija, makar i produženje pregovora, bez jasnijeg stava o tome zašto se dinamika tako rapidno menja i bez preporuka međunarodnoj zajednici šta i kako dalje. Vreme je da povremeni test baloni Vesne Pešić o podeli Kosova dobiju, takođe, više prostora  u javnosti. Ne zato što je to nekima  idelana, a onima  koji zagovaraju multietnički priostup neprihvatljiva opcija, već zato što postaje sve realnija! Izgovori o medijskoj izolaciji, koje često čujem kao odgovor na ova pitanja  u privatnim razgovorima,  u 21 veku ne pije vodu. I od nas zavisi što Srbija postaje single issue society.

Moralo je da se desi masovno ubistvo u Jabukovcu, pa da Jočić, a ne neko iz pro HR orijentisane Srbije, uvede u javni život i raspravu o kontroli ličnog naoružanja. Na kraju će vladino ministarstvo za rad i socijalana pitanja  u skupštinsku proceduru uvesti i zakon o antidiskriminaciji. Nije se čulo ništa iz tih redova ni o  nedavno predstavljenom predlogu zakona o udruživanju građana. O mnogim drugim, globalnim temama još manje. NIN zovemo K-KNIN, satanizovali smo Cvijanovića, raskrinkali Kurir , Vukadinovića i Antonića i Krstića,  i sta?  Ali taj i takav NIN, pored odvratnh tekstova Petra Ignje i Co, u druge dve trećine iz broja u broj ima odlično izabrane i prevedene tekstove iz strane štampe, feljtone, intervjue….I ne samo to. Oko NINa se formira legitimno jezgro konzervativnih analitičara, ljudi poniklih iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, koji redovno mnogo pismenije i stručnije, bez ličnih momenata i sujetnih ispada tipa -Antonić i Vukadinović, sistematski spinuju svoju opciju. Nema osvrta na njihove tekstove od strane njihovih ideoloških oponenata,  nema kritike njihovih predloga i kontra predloga. Nema debate. A sa njima je mora biti. Oni, mahom, nit negiraju zločine, niti se prevashodno bave kriminlaizacijom sadašnje građanske Srbije i Đinđićeve vlade, već samo prilično stručno za srpske prilike, rade svoj posao.  Konzervativna Amerika niti je postala jaka zbog Buša, niti će propasti zbog njegovih bisera i uloge, već, između ostalog, i zbog talasa desničarskih i konzervativnih think-tanks i instituta koji je Ameriku zahvatio krajem osamdesetih, a na koje liberlana Amerika u početku nije obraćala pažnju.

Vreme je da i Vojislava Koštunicu prestanemo da koristimo kao strašilo i izgovor za našu  nemoć i pred domaćom javnošću i u razgovorima  sa međunarodnom zajednicom, koja mu daje sve veći legitimitet i ustupke. Vreme je da se osvrnemo i da vidimo da i u EU Braća Kaćinski imaju značajnog uticaja, i da ih zbog gro konzervativnih stavova, još nije i neće biti moguće strpati u zatvor. Vreme je da Tanja Mišćević prestane da bude predmet sprdnje u liberalnim krugovima, već potencijalni partner za saradnju. Vreme je da CEFTA sporazum dobije na značaju koliko i Mišković. Diletantski apeli EU zvaničnicima da pregovore o pridruživanju npr, preusmere  na  građane i NGO, ili ocena da je DS glavna opasnost u Srbiji danas, možda su  najbolji pokazatelj koliko je liberalna Srbija danas demode. Single issue movement. U takvim okolnostima i od nas zavisi što Koštuničina opcija dobija a naša stagnira.