Desnica i profa maneken

Odavno  smatram  da Vukadinoviću i Antoniću "moja Srbija" , u koju svakao spadaju i sve leve NGO koje je Antonić uzeo u razmatranje u svom novom tekstu u Pečatu NVO Levica i "antifa" manekeni, koji je preno i NSPM,  daje suviše prostora i značaja.  

Ipak, osvrnuću se  detaljnije na spomenuti tekst,  jer je slika i prilika javnog angažmana njegovog autora, njegov autoportret. Baš se nacrtao. Moj problem sa Srbijom nije Antonić, već što taj autoportret visi u Politici i na beogradskom Univerzitetu. Hoću da kažem, ne bih da polemišem sa Antonićem, nisam  ni do sada, sam je sebe diskreditovao za takvu čast. Ovim tekstom javno pozivam one  koji su odgovorni za to što on, ovakav kakav se sam nacrtao i ogolio homofoban i mizogin, obnaša takve javne  funkcije, na ozbiljno promišljanje. Da se razumemo, to što je "antievropejac" ili "antizapadnjak"  mu ne uzimam za zlo, to je  legitiman stav. Ali to što iskrivljuje činjenice i iznosi netačnosti, to što pokazuje elementarno teorijsko neznanje u oblasti kojom se bavi, ili ga svesno prepakuje i plasira  u nadi da neće biti  primećeno usled nedostaka racionalnih argumenta u kritici onih o kojima piše, dovodi u pitanje profesionalni kredibilet onih koji ga angažuju.

Ajde da podsetim sa kojih pozicija krećem u ocenu:

Kritikovala sam često " Moju Srbiju"   i za to što više piše o NSPM and Co  nego o drugim problemima koje Srbija ima. Time su delom, u lošem smislu, i sami počeli da liče na NSPM koji je njima opsednut. Zvocala sam i zvocam što i mi ne pišemo više, sto  nemamo tako objedinjen outlet, etc,e tc....Bivala sam ponekad razočarana  i što ne daje-mo  manja, konkretna sistemska rešenja za probleme koji muče Srbiju, već uvek u širokim istorijsko-društvenim potezima dajemo samo dijagnozu. Ma kako tačnu, i ma kako je uvek bilo korisno čuti. Meni je priča o antidiskriminacionom zakonu tu laksmus prapir.  I kad "moja Srbija" predloži rešenje, nekako je i ono suviše eluzivno-denacifikacija npr-nerazrađeno u neki akcioni plan, spisak konkretnih mera u određenom vremenskom periodu. Bunila sam se ponekad i zbog odsustva PR skils, jer mislim da je cilj da se društvo promeni nabolje, a ne samo da se pokaže da si-smo u pravu, a za to se mora biti i fleksibilan i uporan i lukav i srpljiv. I EU integracije, kao nešto konkretnije rešenje, neretko su suviše uopšteno predstavljane kao sistemsko rešenje za Srbiju, a istovremeno koraci koje su sve vlade od 5 oktobra naovamo pravile, ma kako mali, neretko su omalovažavani. Ni na Peščaniku  me odavno nema, mada svoje osnovne  stavove koje javno zastupam nikad  nisam promenila. Samo sam ih dopunila ocenama efekata, javnog angažmana,  pojedinih novopridošlica na scenu. Koprcala sam se ko Grk u apsu protiv "republika Šumskih," protiv povlačenja bivših prezimena Ljiljne Smajlović, protiv vređanja nje na osnovu fizičkog izgleda, ali i protiv povlačenja privatnih detalja iz života Ružice Đinđić,  i opet bih. Plus sam i jedna od maksimum 5 osoba u Srbiji koja se javno zalaže za ulazak Srbije u NATO, što me baš ne kvlaifikuje za reto-shvaćenu -Antonić  bliskost sa NGOs čiji aktivisti su pobornici levih ideja. To  me, opet,  nije sprečilo da iskažem poštovanje prema nekim aktivistima koje su skupili hrabrosti da bobu kažu bob, a popu pop. Dapače sam blogožena Dušanu Maljkoviću, i nemam  ništa protiv, jer me ludo zabavlja kako nekad elokventno i sa argumentima unosi nemir u nekritičnu  idolopokloničku frakciju blogosfere.  U onom famoznom Facebook kvadrantu, negde sam dole levo, gde i većina mojih Facebook prijatelja. To jest, više sam socijalno levo orijentisana, u pravu društvenih sloboda, nediskriminacije i tolerancije, ma šta bih Lazićev nalaz ( za koji se pribojavma da je u spomenutom tekstu istrgnut iz konteksta) rekao o meni ili ja o sebi u njemu da sam bila ispitanik. Nemam ništa protiv skandinavskih socijalnih modela, i generalnog utemeljenjih ideja socijalne pravde koji, zajedno sa tolerancijom i ljudskim pravima,  stoje u osnivačkim aktima  EU. U stvari to mi je jedan od ključnih argumenata zašto i Srbija treba da teži ka i postane članica  EU. Istovremeno, i pored trenutne krize, nemam  ništa protiv slobodnog tržišta, ai brate US rules u mnogim aspektima. Sve to me verovatno čini, takođe, redovnim LDP glasačem, svidelo se to LDP ili ne. A ima još. Mislim da bi bilo bolje da je HO objavio dve publikacije, jednu o stanju HR u Srbiji a drugu o tome koje su sve to anti-evropske snage i gde su im uporišta, i sta je tu lose. Mislim da samo biti anti-evropejac nije po difoltu kršenje HR već legitiman politička opcija, bez obzira što je procenat  onih koji su antievropejci i koji veličaju sve i svašata ovde što je masovno kršilo HR ogroman. Ako ni zbog čega drugog uradila bih tako da sam HOS preventive radi, da se javnost ne bi zabavljala samo sa 3 pasusa te knjige, već da bi sistemski obratila pažnju i na stanje u domovima gde su zbrinuti oni sa posebnim potrebama, etc, etc, o čemu sve lepo HOS takođe i sa razlogom, piše.

Na mikro nivou, dakle, nisam  baš foto robot Antonićeve standardne prozivke jednog dela civilnog sektora koja sve više liči na opsednutost. Ajd da vidimo šta je to, onda,  menekaotakvu  provociralo da ipak obrtim pažnju na Antonićev tekst.

Iako sam liberal, meni je Erik Hobsbom super lik! I više volim da po ko zna koji put čitam šta je on napisao i rekao, nego  Antonićeve  izvitoperene stavove o istoriji leve ideje i levih pokreta. Možda zato što i sam komunista, on ipak ima hrabrosti i časti da iskađe suštinsku razliku između liberalizma i levih totalitarnih ideja, to jest da  liberalizam nikad  nije tražio i uzimao  tuđe totalno  žrtvovanje zarad ostvarivanja svojih ideja. Tako da sa ne bih upuštala u raspravu sa Antonićem oko toga šta je savremena levica, ni u SAD ni u EU, ni drugde, eno mu fenomenalno poglavlje " Whats left from the left" iz knjige The New Century, pa nek uči.  

Stilsko-ideološki to je teskt  koji je kvazi umereni desničar Antonić -wanna- be- Čarls -Dikens   objavio u  časopisu kvazi-levičara, Slobodana Vučelića, a u kome kritikuje leve NGO danas koje, pored drugih grehova,  uzimaju i pare od zapadnih vlada. Ispade da samo desničar Antonić i slični "antizapadnjaci" smeju da uzimaju pare od desnih  zapadnih vlada kapitalističkih. E moj  Helleru, malo si ti dete.  Dotični se toga, mislim Antonić, uzimanja para od zapadnih fondacija nije libio.  Iste su, te grozne totalitarne zapadne vlade kako ih Antonić u tekstu opisuje, po mnogim parametrima mnogo levlje danas nego Indija, Kina i Rusija, u kojima je trenutno na sceni 21 vek verzija brutalnog kapitalizma, na koje se Antonić BTW  elegantno ne osvrće u svom potpuno suženom poogledu na društva u 21 veku.

Zanimljivo je  kako i zašto Antonić savremenu levicu, i u svetu i kod nas, u spomenutom tekstu  meri aršinima 18. i 19. veka.  On od nje očekuje  da se u  21. veku ideološki i metodološki ponaša na isti način kao levica u 18. i 19. veku, te da se bore danas samo protiv akutnih problema koji su tada vladali. Antonić pri tom glorifikuje tadašnju levicu a  kritikuje sadašnju. Gle čuda tako što previđa  činjenicu da se ona ni tada nije borila samo  za klasna prava već i za prava žena koje su kao i radnička klasa činile većinu populacije. On ignoriše i borbu levice protiv rasizma u SAD. Zašto?  Zato što bi  ako bi i to spomenuo kao  suštinske karakteristike nekadašnje levice, morao  da prizna i da je borba za prava LGBT populacije, na primer, logičan nastvak prethodne borbe. To jest,  da je njegovo osporavanje današnje levice logičan nastavak borbe onih koji su bili za dvanaestočasovni rad dece, crnačko ropstvo i uskraćivanje prava manjinama.

Ili je suviše  očekivati od Antonića da prepozna i kritiku nacionalizma, kao i sve drugo što je propustio da spomene,  kao jednu bitnu karakteristiku i nekadašnje i savremene levice, ili je u pitanju patetičan metodološki manevar da bi se, između ostalog,  maskirala i  homofobija i antifeminizam kojima tekst zrači.  Upravo je to bila ona "added value" zbog kog sam  se odlučila da se na njega posebno osvrnem. Antonić, naime,  ogoljava svoju homofobiju i antifeminizam koji su u 21.  veku neprihvatljivi i na modernoj levici i na modernoj desnici i u sredini i iznad i ispod. Isto kao i fašizam.

U ostalom on istu retro foru primenjuje kada celu srpsku savremnu političku scenu grubo neprecizno deli na unioniste i suvereniste. Ovaj  tekst samo potvrđuje njegovu zapanjujuće siromšanu sliku društvene strukture globlanog sveta i Srbije u njemu. Zapad svodi  na kapitalističke kompanije suprotstavljene većini stanovništva, a  Srbiju na decu komunistickih generala iz NVO takođe suprotstavljenu većini stanovništva. U odnosu na njega drug Marks je bio mnogo rafioniraniji, pošto je pominjao i niz drugih društvenih grupacija uz kapitaliste i radnike, poput  sitne buržoazije, seljaka sa malim okućnicama etc, etc....Doduše Antonić se seti radnika u uslugama ili industriji zabave, koji su valjda zaposleni u tim ugnjetavačkim multinacionalkama, al u drugom kontekstu, kad im osporava pravo na leve ideje jer se ne znoje trista na sat i imaju eventulano manikir i pedikir.

Evo sad ni spomenutog  teksta u celini celosti sa mojim upadicama. Smatrajte ih mojim nekrologom Antonićevog javnog angažmana.

На суботњем скупу «антифашиста» у Београду1, чак и према извештајима наклоњених медија, није се скупило више од неколико стотина учесника. Најприметнији су били представници номинално левичарских партија: Ненад Чанак (Лига социјалдемократа), Жарко Кораћ (Социјалдемократска унија), Срђан Миливојевић (Демократска странка, као чланица Социјалистичке интернационале), итд. Ту су, такође, били и представници «геј заједнице», са својом заставом «дугиних боја» и говорницима.

Čemu navodnici? Jer to neka virtuelan zajednica koja ne postoji, šta zapravo ima na tim zastavama!?

Трећа категорија учесника били су млади анархисти, односно анархосиндикалисти. Све њих чувало је 2.500 полицајаца, дакле по тројица на једног демонстранта. Наши «анархисти» и «левичари» су, тако, уживали у сигурности коју им је пружао полицијски пендрек.

Pa šta. Većina  njih, levičara u 21 veku, nema ništa protiv uređene države! I u ostalom nisu anarhisiti  na vlasti već na demonstracijama, tako da to što policajci štite skup-- ako, to se njih formalno ne tiče.

 «Одувек сам била левичарка и веровала у нешто неодређено што вуче на феминизам, анархизам», пише на Б92 блогу једна ВИП активисткиња2, додајући одушевљено за министра полиције: «Размишљање је увек опасно ако није довољно слободно и емотивно. Па да ризикујем: како се Дачић тако добро претворио и организовао од Слобиног малог у правог антифашисту, а јесте»? Одговор је једноставан: тај «Слобин мали» ушао је у владу са «прогресивном евролевицом» и у трену се преобразио у «доброг чика полицајца» који штити наше НВО левичаре, анархисте и геј-активисте од злих нациста.

Šta sam imala reći o ideju historijskog pomirenja SPS i DS rekla  sam još onomad, što me ne sprečava da primetim da je policija eventulano dobro odradila posao, ako jeste. 

Читава та парада лепо је осликала сво друштвено лицемерје и идеолошку беду овог дела НВО сектора. Парадоксално, али припадници наше богате и неговане НВО елите убеђени су да су они прави, аутентични левичари. Истраживање, које је Младен Лазић спровео међу НВО активистима, 2004. године, показује да је међу њима три пута више оних који за себе верују да су левичари, него што је међу њима декларисаних десничара. Истовремено, оних који за себе тврде да су «екстремна левица» у НВО сектору има седам пута више него у «обичном» становништву Србије3. Најлепше од свега је што се ти силни «левичари», у 84,4 посто случајева, како наводи Лазић, финансирају из страних фондова4. Ако знамо да се већина тих фондова пуни из буџета западних влада (пре свих САД), онда је слика о нашем «НВО левичарству» потпунија. Левичари које финансира влада САД, као главна полуга светског капиталистичког система - права левичарска позиција, нема шта!

Nisam znala da trenutni  izvor sredstava definiše ideološku poziciju! Nisu li i levičari 18 i 19. veka živeli i radili u kapitalizmu, hteli nehteli, a širili ideje za koje su smatrali da su bolje!? Po ovoj Antonićevoj logici nemoguće je biti levičar dok neki ultra levi sistem ne dođe na vlast.

Треба имати у виду да класни састав српске НВО елите, који је утврдио Лазић, показује да су наши «левичари» управо деца социјалистичке више-средње класе и да се, по образовању и приходима, и сами могу сврстати у вишу-средњу класу5. Путовао сам, једном приликом, на неку трибину са директором наше познате НВО. (Он иначе за себе смртно озбиљно мисли да је левичар, иако се годишњи буџет његове НВО, од 1,1 милиона евра, углавном пуни из страних, крипто-државних фондова). На радију се зачула песма «Деца Пиреја». «Ова песма ме подсећа на детињство и путовање `Галебом`», рекао ми је носталгично. Да, његов отац је био амбасадор. Доцније се повео разговор о директорки једне друге познате НВО. «Знам је од детињства», рекао ми је, «наше породице су често заједно летовале нас Брионима». Да, и њен отац је био познати генерал. У таквом миљеу, социјалистичких дипломата и генерала, левичарство је одвек било пријатна забава за салон и још један разлог младалачког трсења на студентским журкама. Левичарство, међутим, и данас служи истој, виртуелној сврси, прибављајући уз то и мало самопоштовања између двеју посета вашингтонским и бриселским благајнама. (Као што и «анархосиндикализам» данас у Србији, гледано по породичном пореклу њихових младих вођа, изгледа да служи само за забаву деце богатих менаџера и класичних капиталиста).

 Tipičan u -nedostatku -dokaza manir kojim Antonić denuncira sebe više nego one o čijim roditeljima piše. Nikad nisam pročitala da biti levičar znači biti i sirotinja. Shvatala sam to uvek samo kao poziciju koja se zalaže za ravnomerniju raspodelu društvenog proizvoda.

Феномен «псеудолевице» и «НВО левице» постоји и на Западу. Тамо бројне «леве» НВО своје фондове пуне управо захваљујући великим капиталистичким компанијама. Рецимо, америчке корпорације чак петнаест пута више новца дају за финансирање «левих» НВО него за оне са деснице6. Зашто, ако је то «класно противуречно»? Тиме се, најпре, плаћа својеврсни «рекет» онима који би, по својој номиналној идеологији, могли да угрозе интересе компаније и њену слику у јавности. Отуда се НВО левица, као и номинална страначка левица, богатим донацијама подстичу да се забављају углавном системски безопасним темама као што су угрожена права хомосексуалаца, феминисткиња и животиња.

U 21 veku u kome klase i staleži pre postoje u Indiji, Pakistanu i drugde slično, postoji deo razvijenih društava u kojima režimi iteko padaju zbog odnosa prema pravima homoseksulaca i  pravima žena. A u ostalom pitajte nekog u Saudijskoj Arabiji ili Pkaistanu nije li položaj žena i homoseksulaca  sistemski bezopsno  pitanje!

 То је далеко боље него да неко озбиљно дирне у системски «опасне» проблеме попут тоталитарне контроле које влада и компаније успостављају над грађанима, попут опште медијске манипулације или убрзаног повећања материјалне неједнакости у друштву.

Jel ovo Antonić o  Rusiji danas ovde priča?

Још значајанија је потреба великих корпорација да се настави обарање цене рада домаће, синдикално добро организоване радне снаге.

Što su mahom legitimno i legalno uradili kroz outsourcing.

 Наиме, већина «левих» НВО пропагира идеологију «мултикултурализма», која подстиче одржање неинтегрисаних оаза усељеника у домаћем друштву. Те оазе, опет, омогућавају и подстичу убрзано досељавање нове, јефтине радне снаге. Рецимо, у САД, незаконити и привремени усељеници чине 44,7% радника у рибарству и пољопривреди и 26,1% радника у грађевинарству7. Идеологија «мултикултурализма», која је од стране НВО и господара медија наметнута као владајућа, омогућава да француски или британски радник више не сме да каже ништа против прилива ових пролетера из Африке и Азије. Јер, ако то учини, одмах ће бити проглашен за «расисту», «фашисту» или макар «десничара».

Francuski radnici i drugi imaju sva prava i slobode da pričaju i o poljskim vodoinstalaterima.  I njihove vlade imaju otvorene debate i ne kriju da su među najtežim problemima sa kojima se susreću ilegalne imigracije, prava i kvote za dozvoljene migracije i drugo. Ono što je neprihvatljivo jeste širenje govora mržnje. BTW, među francuskim i britanskim radnicima ima tooolikooo radnika nebritanskog i nefrancuskog porekla sa državljanstvima tih država. Antonićevo razmatranje razloga zalaganja za multikulturalizam  potpuno je netačno, jer i  u državi u kojoj su prava nacionalnih manjina najbolje uređena država nije etnički neutralna već je pre svega država nacionalne većine. Kada pripadnik nacionalne manjine izađe da kupi hleb ili da prošeta ulicom ili da gleda Drugi dnevnik RTS susrešće se sa jezikom koji nije njen/njegov. Zbog toga i postoji multikulturalizam-- da bi se sačuvala različitost kroz izjednačavanje šansi različitih nacionalnih, verskih i jezičkih grupa. Got it?

Тако је, са НВО левицом, дошло до својеврсне дегенерације класичног левог покрета на Западу.

Ozbiljni analitičari 21 century world wide   se drznu da se suprotstave Antoniću tako što misle da su Staljin, Pol Pot  i Co malo urušili percepciju leve ideje. I  sam uspeh liberalizma je, kažu, malo doprineo. Ne toliko koliko leve NGO, daleko bilo. Ima još jedna caka. Moderni prefrigani Zapad, koji je bio izložen jakoj levoj ideji, usvoio je neke od njenih stavova, oblikovao se i pod njom. Zato mi i jeste ovako primamljiv u 21 veku.

Левица се у доба Маркса борила за светску Револуцију, која би излечила патње библијских размера што су у то доба постојале у Европи. Још у Марксово време, на хиљаде деце радило је у британским рудницима и у текстилним фрабрикама. Jедан дечак-радник у Марксовом «Капиталу» приповеда: «Мени је 13 година. Прошле зиме смо радили од 6 сати ујутро до 9 часова увече, а претпрошле и до 10. Прошле зиме сам готово свако вече плакао, толико су ме болеле ноге». А отац једног дечака-радника каже: «Имао сам обичај да овога мог малишана, кад му је било 7 година, носим тамо и натраг по снегу, он је обично радио 16 часова. Често бих клекнуо да га нахраним док је он стајао уз машину, јер је он није смео оставити ни зауставити»8.Левица је тада на Западу желела да заустави све те страшне патње на хиљаде породица које су живеле у најближем комшилуку.

Levica danas se zalaže za isto, iako problem nema u neposrednom komšiluku!

Вредни и радишни људи, привржени својим породицама, мучили су се у беди коју нису могли да поправе ма колико да су дуго и напорно радили. Маркс је био огорчен због неосетљивости владајуће класе. Био је гневан због преспорог поправљања положаја чак и оних најмањих и најнезаштићенијих - радничке деце. Западна левица је тада искрено саосећала са сузама деце у шкотским рудницима или манчестерским предионицама. Њен идеал био је радник, пожртвовани отац породице који тешко и напорно ради да би својим укућанима донео хлеб, и води тешку синдикалну борбу да би ослободио своју децу и своју жену ропског аргатовања. У том смислу, и без обзира на наше политичко опредељење, тадашњој левици се мора признати да је била часна, мушка и за свако поштовање.

Čini mi se da je ovo gore esencija Antonićevog teksta. Ovaj žal za muškom levicom, koja BTW predstavlja istorijski falsifikat,  u kojoj nema mesta da na primer samohrana majka sa decom bude ideal društva. Inače, autentični levičar Erik Hobsbom, na pitanje da kaže šta je za njega simbol 21 veka, kaže kao što je radnik-radnica u velikim fabrikama i na zapadu i na istoku  bilo za njega glavni simbol 20. veka,  tako je majka sa decom i ono kroz šta ona prolazi world wide u 21 veku, njegovo glavno obeležje.

И у доба Лењина и Стаљина левица се није могла не поштовати. Она се храбро и уз лични ризик тукла за власт или одржање власти.

Pervertitana levica da, manje uz lični više kroz davanje sebi  prava da drugog guraju u rizik za svoje ideje.

Била је и сама сурова. Није је било превише брига за сузу неког сеоског или градског детета, само ако је мислила да су његови родитељи «непријатељи револуције». Али, она је макар све то радила верујући да убрзо више неће бити разлога за ма чије сузе. Она је веровала у велики идеал Светске револуције, крај свих патњи и почетак царства слободе. Њен идеал је био партијски радник - комуниста, чврст, прекаљен борац, суров према класном непријатељу, али - у ретким тренуцима одмора - брижан и нежан према својој жени и укућанима.

Opet to muško levičarsko pismo. Ta nostalgija šta su prošla vremena, prošla makar u delovima razvijenog sveta danas,  kada je stereotip bio ovo za čim Antonić čezne.

 Та левица је, поготово у доба Стаљина или Маоа, била сурова. Могли сте је осуђивати. Могли сте је називати свирепом. Али сте је, свеједно, морали поштовати због њених великих циљева, због њеног самопрегора и због њене спремности на највећу личну жртву.

Zašto da je poštujem! Zbog gulaga, zbog gladi u Ukrajni, zbog  polja smrti! Lična žrtva preko tuđih leđa, utopistički cilj zarad lične trenutne udobnosti ili vlasti. A ovamo onoliko prezir prema Titovim generalima, koji su u poređenju sa ovima bili cveće.

НВО левица данас, међутим, ослобођена је од свих великих друштвених или историјских циљева.

Hobsbom kaže da joj je to šansa, iako je smatra da je  socijal -demokratija imala zastoj zato što je kao ideja bila ostvariva.

Нестала је реторика револуције или изградње новог, другачијег друштва. Класну, политичку и синдикалну борбу за раднике и све друге ниже слојеве заменила је правничка и медијска борба за дискриминсане сексуалне мањине и угрожене животиње.

Nije li ovo nešto što bi dosledni Antonić koji ne podnosi revolucionarnost u 5. oktobru, trebao da smatra ispravnim pravcem?  

Уместо црвеног барјака, у жуљевитој руци металостругара, на њеним скуповима сада се вије заствче «дугиних боја», у негованој ручици неког геј-активисте.

Mislim šta reći, osim zapitati se da li je moj drug Boris M imao preča posla nego da secka nokte kad se izlagao riziku  da ga kojekavi nacoši sa štanglom sačekaju iza ćoška kad  antifašističke demonstracije prođu i kad se policija povuče! Riziku, zato što ne može u ovoj zemlji da od Antonića i sličnih latentnih homofoba izbori svoje UN dokumentima potvrđeno pravo na različitost  i jednak tretman. "Koje štangle, koje NGO drame da bi se dobile zapadne pare!" Znate, oni ala oni koji su ubili dečaka Roma u Beogradskoj, glumca Roma na zelenjaku, etc,etc, etc...

 Идеолошки носилац те псеудолевице је добростојећи припадник (односно припадница) више средње класе, запослен(а) у маркетингу, информатичкој подршци или индустрији забаве. Сав њихов «левичарски» ангажман састоји се углавном у томе да се у слободно време «четује» по интернету, под псеудонимом проклиње Буш, и оставља музички запис песме «Bandiera rossa». Сав ужас њихове ускраћености, против којих они највише и протестују, састоји у томе што се геј парови не могу венчавати у цркви, усвајати децу, или улазити у школе како би упућивали ђаке у тајне свог «сексуалног избора».

Na osnovu podataka o procentu  fizičkih radnika  i poljoprivrednika u teškoj industriji širom sveta, i na osnovu trendova koji u tehnologiji postoje, leva ideja po Antonići imaće šanse samo ako zaživi lumpenproleterijat. BTW, Antonić, ako prepostavimo da mu je gro angažman pisanje i pričanje, takođe i sebi izbija pravo da ima bilo kakvo razumevanje za  leve ideju. I ja mu je uskraćujem, jer  je samo u ovom tekstu onoliko oprao njenu totalitarnu zloupotrebu od gulaga i koječega drugog,  dok joj je istovrmeno  uskratio žensko emancipatorsku stranu iskrenoj levoj ideji.

Суза детета сада је важна само ако је последица насиља у породици, рецимо, ћушке каквог хетеросексуалног оца (дакле, терора патријахалног мужјака коме одмах треба одузети дете и дати га на усвајање неком фином и толерантном истополном «партнерском пару»).

Jel mi ovo "razumemo" po neku ćušku...do polavljenja i prženja cigarama, sve do silovanja,  o čemu nažalost sve češće čujemo, ne zato što je i u Srbiji to postao trend, već što zahvaljujući NGO i drugima koji se protiv toga bore, tužne istine o svemu tome konačno izbijaju na površinu i drušvto postaje senzibilnoje i traži kaznene mere za počinioce.

Али, без обзира што је сва нежна и осетљива (па јој и «антифашизам» звучи некако сувише грубо, и стога радије употребљава урбано-милозвучан термин «антифа» - као да је у питању некакав покрет против «Фа» дезодоранса!?), ова псеудолевица није ништа мање тоталитарна и насилна него у доба Стаљина.

Au. Jedino što se tako nasilnim može smatrati su oni koje Antonić podržava i brani od nasilnih žena iz NGO sektora poput Mladića i drugih koji su prevozili mrtvu decu pobijenu na Kosovu i bacali ih u masovne jame po Batajnici ili su ih "usitnjavali" po dvorištima ko Albanci Srbe civile, pobijene pre i posle NATO intervencije.  A žrtve poimence nije popisao humani and hrabri Antonić, već Nataša Kandić.

Једино што она, чим јој се пружи прилика да одређује правила игре, не тера неподобне у логоре, већ глајхшалтује језик и медијски маргинализује непожељне мисли и људе. За њу је чак и Маркс «прегруб» јер користи «говор мржње и дискриминације према етничким и расним мањинама». Тако, она замера Марксу да своју осуду војних једница у служби буржоазије изражава политички некротектним термином «капиталистичке циганске банде»9. Такође се Марксу замера што не користи политички коректан речник, будући да би парола »Пролетери свих земаља уједините се!», ма политички коректном језику требало да гласи: «Пролетерке и пролетери свих земаља уједините се!».Један такав егземплар псеудолевице видели смо и на суботњем «антифа» митингу. Нараво да је све то био шминкерски, позерски антифашизам.

Opa. Nenasilje je svedeno na šminku i pozerstvo. Gandi, javi se. Mada, neka se javne i Pavel D, da čujemo kao mu je ona "šminkersko'pozerska" rana od kamenice u glavu.

Јер, да су наспрам тих антифа-манекена стајале стварне фашистичке банде, као у Немачкој двадесетих и тридесетих година, да су се ту налазиле хорде реалних нациста наоружане палицама и шипкама, тешко да би наши «борци и боркиње» смели и да привире на београдске улице. Тим бандама се, наравно, не супротставља ручица која носи заставче «дугиних боја», већ ручерда која је навикла да носи црвени стег и њиме удара силеџију жељног крви.

Ne znam šta bi o ovome imale da kažu porodice pobijenih homoseksualaca u koncetracionim logorima.

Али, овако, наш «левичар» и «анархиста» је храбро, окружен са тројицом полицајаца сваки, изашао на празан трг, храбро махнуо два-три пута заставчетом испред камере Б92, храбро избацио пар пискутавих паролица, и онда, самозадовољан, отишао да пише још један храбар Б92 блог и још један храбар НВО извештај типа: «Ух, ала смо им показали!» и «No pasaran!».

Bolje hrabar blog nego kukavički homofobni i mizogini  tekst u Pečatu.

Али, не дај Боже да у Србији стварно буде неког фашизма.

Ima ga. Na skupu 11. oktobra bilo je 500 nacista po zvaničnim procenama organa Republije Srbije.

Ако би јадну Србију бранили само ти «сензитивни» НВО левичари и антифа-манекени, фашисти би нам одавно свима засели за врат. На срећу, Србија и њена слобода не зависе од њих. Јамац те слободе су сви они мушкарци и жене који, можда, не умеју да на «интернет-форумима» и «спејс-буковима» постављају «бандијера росу», али умеју да мисле, да воле своју породицу и да воле своју земљу.

Odlično. Ako ne tolerišu  Hrvata oko sebe, geja oko sebe, ako ne tolerišu  Hrvatsku, BH, Albaniju...nije bitno, tu nema semena fažizma sve dok vole svoju belu rasu i Veliku Srbiju. Tomorrow, tomorow  belongs to them.

 Они и њихове руке, навикнуте на прави рад, зауставиће ту крваву поплаву, ако нас икада поново угрози.

Ola, Antonić sam sebi uskraćuje pravo da bude antifašista. Mislim od kad je tipkanje po tastaturi, čitanjer i predavanje "pravi rad." Mada je tu u pravu. Šovinista kakv je on i ne može da bude dolsledan antifašista.

Дотле, не пренемажите се и не глуматајте више. Овој земљи нису потребни ваши игрокази, ваша шмира и ваша «антифа» керебечења. Њој је потребно озбиљно мишљење о путевима спасавања и озбиљно прегнуће да се то постигне. А ви, «сензитивни» наши «антифа» другари, вероватно никада нисте баш превише били ни за једно, нити за друго.

Stil je čovek kažu. Ove reči Antonić upućuje aktivistima koji se bore, kako znaju i umeju i mogu, ali sasvim legitimnim sredstvima,  protiv OVOGA:

Odlomak programa nacisticke organizacije Nacionalni stroj objavljen na str. 183 knige „Slucaj Nacionalni stroj":  6.Zahtevamo uvoðenje centralne vlasti kao nacionalne službe, time, što bi najèasniji i najsposobniji u narodu bili birani i vladali u korist narodne zajednice po principu voðstva i odgovornosti. Trenutnu podelu i narodno samoubistvo parlamentarizma bismo zamenili vladavinom narodnog predstavništva. 7. Puno graðansko pravo kao svest nacionalne odgovornosti, mogu imati samo lojalni graðani naše zemlje, koji su pripadnici bele arijevske rase, dok bi državljani ne bele rase i rasno mešani imali odreðeni status i ogranièena prava, osloboðeni graðanskih dužnosti. Visoki predstavnici naroda na odgovornim položajima od nacionalnog znaèaja moraju biti srpskog porekla. 8. Inostrana politika srpske nacionalne države, služiæe interesima naše zemlje i naroda, kao i zajednièkom interesu bele Evrope. Smatramo da je vrednost rase osnova za evropsko jedinstvo i unapreðenje evropske civilizacije. 9. Verujemo u biološku nejednakost, kako meðu pojedincioma, tako i meðu rasama. Fizièke, mentalne i moralne karakteristike su nasledne i nepromenljive. Želimo da svako saèuva svoju posebnost i živi u harmoniji sa ostalim rasama u interesu unapreðenja èoveèanstva. Verujemo u geografsku segregaciju. 10. Zalagaæemo se za uvoðenje eugenskog programa kao napretka ljudske vrste i zabraniti svaki oblik rasnog mešanja. Oèuvanje sopstvene rase i nasleða ne znaèi porobljavanje ili uništavanje drugih, veæ prirodno pravo na sopstveni rasni identitet."  

 Mislim, ko ovde pravi spiskove.