O, Solune mio... (1000 km brevet)

Bilo nas je 5 učesnika, samonazvali smo se "Ekipa MLADI", po početnim slovima naših imena: Mića-Laza-Aleksandar-Dalibor-Igor

(Aleksandar poznat po nadimku Hari, a Dalibor po nadimku Patak Dača)

Start je bio zakazan za subotu 1. jula, u 14:00, od moje kuće u Leskovcu, ali izgubili smo nešto vremena (parkiranje u mom dvorištu, kartoni, ovo-ono...), pa smo, nakon zajedničke fotografije krenuli u 14:16. Znači na cilj smo morali stići do utorka 4. jula, u 17:16, najkasnije (75 sati limit).

Laza je iz BG doneo i medalje, koje je tek trebalo da zaslužimo...

Nikola Valderama i Vladan Jančić došli su da nas isprate. Nikola nekoliko km, a Vladan je sa nama vozio oko 50 km, pa je okrenuo nazad, jer sa juga su nadolazili crni oblaci, tj. mi smo vozili ka njima.

(Moram da napomenem da to što je Vladan vozio sa nama nije zabranjeno. Zabranjeno nam je da vozimo u zavetrini nekoga ko nije učesnik breveta, ali pošto vozimo u uslovima otvorenog saobraćaja, ne možemo nikome da ograničavamo kretanje, ne možemo bilo kome da zabranimo da vozi istim putem, zato što mi vozimo brevet. Ako bi ovo bio prekršaj, to znači da bih ja mogao da ometam bilo koji brevet: samo se neprijavljen pojavim na startu i vozim sa njima.)

Negde iza Vladičinog Hana počinje kiša. Krijemo se ispod jednog nadvožnjaka, ali pošto se padavinama ne nazire kraj, nastavljamo vožnju po kiši (obukli se prikladno, naravno). Nakon desetak minuta, ja odlučujem da ipak noge obmotam kesama (da bi mi cipele i čarape ostale suve), pa stajem da to i uradim. Ostali nastavljaju dalje, kao neće voziti brzo, ali posle mi je trebalo sat vremena da ih sustignem (jer za 5-6 minuta pobegli su mi oko 2,5 km, znači morao sam jedan sat da vozim 2,5 km/h brže od njih, što nije bilo baš lako).

Taman kad sam ih sustigao, prestala je da pada kiša i počelo je da se razvedrava, ali smo još neko vreme vozili u opremi za kišu, kako bi se prosušila, pre nego što je vratimo u torbe.

Prva pauza kod jedne česme, u blizini Bujanovca. Oduševljavam kolege kad vadim iz torbe celu štanglu čajne kobasice "Zlatiborac" (i to goveđe). Tu smo se zadržali 20-ak minuta, pa nastavili dalje na jug. 

Kod Preševa izlazimo na autoput i vozimo njime 6 km do granice. Prolazimo pasošku kontrolu, još malo autoputem, pa silazimo sa njega i idemo starim putem ka Kumanovu.

U Kumanovu najpre kolege menjaju novac (ja nisam, jer imao sam oko 70€ u Denarima), pa onda svraćamo u jedan supermarket i kupujemo veće zalihe hrane, jer Štip je daleko, a već je oko 21h. 

Štip nam je bio prva kontrolna tačka. Stigli smo tamo oko 23:30, kupili nešto na benzinskoj pumpi, dopunili zalihe vode, pa nastavili prema Strumici. 

U jednom selu, baš tokom spusta, odjednom je prestao asfalt i počela kaldrma i zamalo da se ja i Laza polomimo. Ja sam bio napred i, kad sam (sa 40 i nešto km/h) naglo počeo da kočim, krenuo sam i instiktivno na desnu stranu (obično tamo bude malo zemlje sa strane). Laza je počeo da viče, jer je on dolazio sa desne strane, otpozadi. Brzo sam pokušao da se vratim ulevo i malo smo se dodirnuli ramenima, ali ne i biciklima, na sreću... Inače bi se prosuli po toj kaldrmi i ko zna šta bi bilo sa nama i biciklima (on je imao veće šanse za pad). Ali eto, imali smo sreću...

Nastavljamo ka Strumici. Prolazimo je. Stiže i prvi veći uspon. Počinje lagano da sviće. I onda počinje najpre kišica, a onda odjednom i jak pljusak, ali baš u trenutku kad nailazimo na neko selo, pa se krijemo ispod tende jedne prodavnice. Da je pljusak krenuo par minuta ranije, pokisli bismo k'o zečevi, jer ne bismo imali gde da se sklonimo, a ni vremena da obučemo jakne.

A kad smo već kod prodavnice, ja kupujem dve konzerve sardina i dve pite "sa sirom" (a sira nigde, niti te drljave pite uopšte i mirišu na sir) i jedem. Hari, po običaju, koristi svaki minut da bi legao i malo odremao...

Nakon oko pola sata, nastavljamo putovanje. Već se potpuno razdanilo. Sledio je veliki spust ka Valandovu, u koje ne idemo, već skrećemo ka Dojranskom jezeru.

U Dojranu je prethodne večeri (subota bila) bio neki događaj, neki koncert... ko zna (bina još stoji). Sunce je već izašlo, mladi sede po plaži (tek treba da idu na spavanje), đubre na sve strane...

Slikamo se, jedemo...

Nakon 20-ak minuta produžavamo prema granici. Malo su nas na ulazu u Grčku zadržali, jer su u kompjuteru videli neki problem koji Dalibor ima u EU, ali pustili su ga na kraju da uđe... (po mojoj proceni, samo zato što je bio sa nama i nisu hteli da nam kvare petorku i njega vraćaju)

DIGRESIJA: Ostale epizode sa Daliborom, kao glavnim akterom, neću spominjati u ovom postu, pisao sam, i raspravljalo se o njima, u objavama na brevetaškoj fb stranici.

Vozimo dalje ka gradu Kilkis. Savladavamo jedan teži uspon.

Tu je još jedna KT, ali teramo dalje (ne slikamo), jer smo svi zajedno. Ja samo pamtim vreme.

Na oko 25 km pre Soluna uzimamo vodu na jednom izvoru, a ulazimo u Solun oko 11h. Dalibor buši gumu i čekamo ga 20-ak minuta. Hari, naravno, ponovo drema...

Slikamo se ispred čuvene Bele Kule, pa na Aristotelov trg, na girose...

Nakon klope, nastavljamo dalje, sada na zapad.

U mestašcu Halkidona cepamo mega sladolede. Taman da krenemo, čujem "Ivanović, Ivanović!" Dozivao me je to jedan kolega brevetaš iz Grčke... prolazio je autom. Razmenjujemo na brzaka 2-3 rečenice, pa žurim da sustignem L-A-D-I... (ja sam M)

Vrućina je, ali pičimo. Mislim da smo imali povoljan vetar na toj deonici.

Penjemo se ka gradiću Edessa, tamo pravimo malo dužu pauzu (girosi i koka kole), pa se opet penjemo, do sela Agras. 

Dalje je teren valovit, ali više se penjemo, nego što se spuštamo.

I opet kiša, oko 45 minuta.

Počinje da se smrkava. Stajemo da se malo sredimo, nakon što je kiša prestala da pada. Lazi pada kapa sa nadvožnjaka, pa se spuštam dole da mu je donesem.

U panici smo malo, žurimo da u Bitolj, gde smo rezervisali sobe, stignemo na vreme, jer bi trebalo tamo da budemo najkasnije do 22h. Ali teško... A nemamo internet (a ni telefon) da im javimo da ćemo zakasniti.

Nakon još jednog velikog uspona, sledi spust, pa je onda sve ravno do Bitolja, oko 30 km. Ali 22 h već je prošlo. Hari je vozio malo ispred nas u poslednjih par sati, ali kad smo opet bili zajedno, pošto on ima neki besplatan GB interneta u romingu, Igor javlja u hotel da dolazimo oko ponoći.

Prolazimo granicu i vozimo ka Bitolju. Nekoliko km puta na ulazu u grad je čisti kriminal...

Odvajamo se od Laze, on ide u hotel Premier, u centru, a Igor, Hari i ja nastavljamo ka našem hostelu Petrograd. Igor ide u svoju sobu, a gazda Harija, koji nije imao rezervaciju, ubacuje u moju (razvlači mu trosed). Slede tuširanje, klopa (hleb i čajna), kratko ćaskanje, pa spavanjac od 1 do 6:30.

Dogovorili smo se sa Lazom da se nađemo u 5 do 7, pa sam alarm podesio za 6:30. Ali probudio sam se već u 6.

U dvorištu hostela prebrisali smo i podmazali lance, pa trk na zborno mesto. Laza je malo kasnio i Hari i Igor otišli su u supermarket, a kad su se vratili, otišao sam i ja. U međuvremenu Laza je stigao, nije hteo ništa da kupuje, već je imao neki sendvič, pa smo, posle doručka krenuli ka Ohridu, tačno u 8 sati.

Sunce je upeklo, a imali smo dva teška uspona...

U Resenu opet supermarket stop (ja ne idem, čuvam bajseve).

Stižemo u Ohrid oko 11:45, slikamo se pored jezera, pa na ručak u jedan turski restoran (ćevapi, šopske salate i pivo).

Nakon obilnog ručka, vozimo prema Strugi. Hari i Laza peru bicikle u jednoj auto perionici, a Igor i ja ih "strpljivo" (sve ogovarajući ih) čekamo na podnevnom suncu dobrih 20-ak minuta...

Nastavljamo ka Debru, penjemo se dugo i lagano, što me malo iznenađuje (očekivao sam strmije uspone), ali ne bunim se...

Priroda je stvarno fantastična u ovom zapadnom delu S. Makedonije: jezera, reke, potoci, brda, planine, šume... 

Često stajemo i fotografišemo (se).

Ponovo u neki supermarket, pa onda ispred njega kratak razgovor sa nekim dobrostojećim lokalcem sa crvenim Volvo-om.

U Debru opet u supermarket, jer na ovom brevetu jedemo i pijemo kao da imamo pantljičare u stomacima...

I onda najveći uspon na ovom brevetu. Penjemo se nekoliko sati do Mavrovskog jezera, slikamo se na brani, oblačimo za noćni (mrak polako pada) spust prema Gostivaru...

Spust je bio fin, šteta što je bila noć 

Na jednom mestu (stajemo nešto na trenutak) dva starija čoveka pitamo kakav je put prema Tetovu. Jedan od njih reče da je put dobar i prav, i da je ravnica. Naravno, kasnije se ispostavilo da je put bio loš, bilo je i krivina, i nije uopšte bilo ravno, već valovito.

Pitam ih da li je bolje sada ili je bilo bolje u Yugi. Jedan poče priču, što ono kažu, "od Kulina Bana...", pa mu kažem "ako može kratak odgovor, žurimo... je l' bilo bolje ili ne?" (ovi moji se smeju), a on nastavlja otprilke ovako: "... sednemo mi u autobus, putujemo celu noć i, kad stignemo ujutro u Beograd, čujemo na zvučniku »Beograaad...«" (wow)

I, pošto opet nismo skontali da li je bilo bolje u YU, pozdravljamo čiče i pičimo dalje...

Od Gostivara do Tetova selo do sela, na mnogo mesta raskopano, čeka se udaranje asfalta, prašina, teren valovit... meni najgora deonica na ovom brevetu.

Neki meštani nas pozdravljaju na engleskom, a da znaju odakle smo, možda i ne bi... (sve su to albanska sela)

U Tetovo ne svraćamo, pičimo ka Skoplju, dogovor je da tamo jedemo. Laza mi usput priča svoju životnu priču...

U jednom trenutku, na jednom malom prevoju, dok ionako vozimo prilično brzo, vidim Laza zauzeo aero položaj, dao gas i pretiče Harija. Bili su par desetina metara ispred nas. Rekoh Igoru: "Laza hoće da se trka..." I nagazim do daske. Stižem i pretičem Lazu, nešto mu dobacujem (zaboravio sam šta) i nastavljam da gazim najjače što mogu. U retrovizoru vidim da pokušava da me stigne. I uspeva u tome. Pretiče me. Nisam mogao da odbijem taj njegov napad, iako sam vozio najbrže što sam mogao.

I onda kreće jurnjava u koju se uključuju i Hari i Igor: čas je jedan napred, pa drugi, pa neko treći...

Meni je to bilo extra super cool, najlepša epizoda. Ponoć prošla, vozimo od 8 ujutro najteže deonice na brevetu, već smo prešli oko 820 km ukupno i tako, iz čista mira, potpuno neplanirano, trkamo se 5-6 minuta, gde verovatno obaramo sve moguće lične rekorde u vatima, brzini itd.

Stižemo u Skoplje oko 2h, slikamo se u centru (KT), pa na klopu. Dobro smo jeli. Ja sam za 5 minuta smazao 3 pice i popio Koktu.

Nastavljamo oko 3h prema Kumanovu. Igor (koji je iz Vranja i često vozi ovim predelima), upozorava nas da se ne deremo i ne puštamo na telefonima srpske pesme, jer treba da prođemo kroz neko albansko selo, gde su nekad vođene neke borbe, pa da ne ispadne da provociramo...

Jer šta smo mi radili između Gostivara i Tetova:

- Ja imitirao glasno 3-4 sekunde Hodžu, kad je odjednom počeo da peva u jednoj džamiji

- Laza vozi i peva srpske pesme

- Hari na telefonu puštao srpske pesme

- Dalibor, ispred supermarketa u jednom selu viče: "Meni ove džamije ne smetaju..." (a nedaleko od nas sede ljudi u kafiću)

- Jedino se Igor nije glupirao

(inače, po tim selima ispred i posle Tetova, tokom noći, vozači nisu bili baš fini, naprotiv)

Savladavamo poslednji veći uspon na ovoj hiljadarci. Onda imamo dugačak spust (i oblačimo se dodatno) prema Kumanovu, tokom kog je Laza skoro zaspao na biciklu. Stajemo i teramo ga da odspava 15-20 minuta, ali on neće. Spuštamo se do grada, već je svanulo, neka vlaga u vazduhu, hladno...

Hariju puca jedna ž(b)ica na zadnjem točku, ali on problem rešava za 3 minuta (olabavljuje dve žice nasuprot te polomljene) i teramo dalje.

Stižemo na granicu, neki Beograđani se bune što upadamo preko reda na pasošku kontrolu, Igor im odgovara nešto... Ja, koji sam u tom trenutku bio na šalteru, pitam policajce da li biciklisti treba da čekaju u redu i on kaže da ne treba. Prenosim to Igoru, ali on je već završio razgovor sa "našima". Ali ok, da znamo za ubuduće...

Pričamo malo carinicima gde idemo, gde smo bili itd. A jedan od njih se čudi kako Hari (teškaš) može toliko da vozi. Ne zna on ko je naš Prljavi Hari...

Pauza na benzinskoj pumpi, odmah posle granice: klopa, kokte, svlačenje... jer je Sunce već visoko.

Sledeća pauza kod Bujanovca, kod česme, kao i u dolasku.

Vetar nepovoljan.

Pravim(o) računicu i vidimo da imamo dobre šanse da brevet završimo ispod 70 sati. 

Od Bujanovca do cilja, tih oko 90 km, odlično smo vozili. Hariju je, negde na pola puta, prosvirala guma na zadnjem točku, stavlja novu, ali i ona puca dok je pumpa. Shvata tad da mu je spoljašna pocepana sa strane, rez od oko 5-6 mm. Ubacije parče spoljašne gume na to kritično mesto, novu unutrašnju, ponovo pumpa (električnom pumpom) i nastavljamo put ka Leskovcu. Izgubili smo samo 20-ak minuta i još uvek možemo ispod 70 sati.

Kroz Grdeličku klisuru malo smanjujemo brzinu, jer vidimo da 'ladno stižemo pre 12h.

Dolazimo na cilj u 11:49.

Startovali smo u 14:16, znači završili smo za 69 sati i 33 minuta (i 22 sekunde, kaže aplikacija).

Čestitamo jedni drugima, delimo medalje, idemo u obližnju prodavnicu po pivo, naručujemo 2 kg ćevapa i pomfrit, ručamo, pričamo, pa se rastajemo...

Bio je to lep brevet...