Пре четрнаест година ми је у болници умро пријатељ, неку недељу пре свог четрдесет петог рођендана. Чекао је трансплантацију јетре. Имао је комбинацију срца од злата и невероватне, помало лудачке енергије коју је додатно подстицао кокаином и амфетаминима. Све што је радио, радио је без остатка, тако је живео и тако је саливао у себе пинте пива и вотке са редбулом. Неко би можда поставио питање да ли је уопште заслужио да добије нову јетру, али међу онима који су га знали и били му пријатељи, да му је којим случајем био потребан бубрег, извесно би се нашла неколицина који би му без икакве резерве понудили свој.
Донирати орган је не само хумано, већ племенитост и несебичност највишег степена, па чак и онда када нама ти органи дефинитивно више неће бити потребни. Завештање својих рожњача за примаоца ће значити дар вида, а завештање срца, јетре или плућа, дар живота. Наравно, о дару можемо говорити док ради о стварном дару, односно добровољно поклоњеном органу. Код органа узетог без изричитог пристанка, не може се говорити ни о дару, па ни о хуманости.
А да бисмо дошли до већег процента заиста добровољних давалаца органа, потребно је боље образовање и нарочито непомућено поверење грађана у свог и друге лекаре са једне стране, а са друге у државу и њене институције. То је наравно дуг пут који захтева труд, па као и у свему другом, Србија наврат-нанос тражи пречицу.
Тако је у Скупштини Србије изгласан нови закон по коме се свако сматра вољним даваоцем органа, уколико се сам писмено не обрати (за сада изгледа још увек непостојећој) Управи за биомедицину и потврди да не жели да постхумно донира органе. Уколико се умрло лице за живота није изјаснило, блиски сродници (и то родитељи, пунолетна деца, супружници и ванбрачни партнери) моћи ће да одлуче о донирању органа у тренутку смрти.
Ту постоје многи недоречени и нејасни аспекти. Шта се рецимо дешава у случају где је цела породица страдала у саобраћајној несрећи, неки су погинули, неки у коми, деца малолетна. Шта се дешава када родбина није доступна? Шта се дешава са људима без ближих сродника, са бескућницима итд? Ко ту одлучује о донирању органа? Такође, о органима деце без родитељског старања одлучује етички комитет болнице у којој дете умре. Да ли ће у таквим случајевима органи бити узимани рутински, по аутоматизму? Ко ће бити чланови етичких комитета? Ако је судити по универзитетском професору Мартиновићу или министру Лончару, који су се огласили у вези са новим законом, боље је и не замишљати ко ће се све китити чланством у етичкој комисији у некој од болница широм Србије. (А ово има и посебну тежину у контексту да се 600 деце годишње у Србији измести из биолошких породица.)
Налетела сам на објашњење да ће нови закон допринети уштеди времена, што је кључно код узимања органа, јер се време неће губити на контактирање породице и обављање деликатних разговора са њима (када нам истовремено кажу да ће експлицитни пристанак породице бити потребан). То наравно звучи као увод у случај „родбину није било могуће контактирати, органи су узети да се не би губило време“.
У скупштинској расправи, пажњу је привукла изјава посланика Мартиновића који је, парафразирам, рекао да мртав човек нема никаква права и да му се слободно могу узети његови органи.
Ако човек после смрти нема никаква права (по тумачењу правника Мартиновића) и ако органи могу слободно да се рециклирају, заиста је питање зашто са рециклирањем стајемо ту. У музеју у Аушвицу је веома графички приказано шта све може да се рециклира, односно од људског тела може да се прави сапун, од људске косе тканине итд. И ту долазимо само на корак од једног од последњих табуа, канибализма.
Знајући за раширену причу да је рецимо Рокефелер имао низ трансплантација срца, док многи не дочекају ни једну која им је неопходна, лако је закључити да органи имају комерцијалну вредност, а самим тим да постоји тржиште органа. На том тржишту, здрави органи здравог човека збирно досежу своте између милион и милион и по америчких долара.
Јасно је да је ово веома осетљива област и да је подложна различитим злоупотребама, па да зато захтева велики јавни надзор. Да ли ће бити могуће спровести такав надзор у Србији?
Поверење у систем свакако неће инспирисати до сада неразјашњене афере крађе деце из српских породилишта током последњих пола века и чињеница да ниједна власт није имала воље да те случајеве истражи. А када су се деценијама продавала новорођенчад из породилишта, можемо само да замислимо какве су све злоупотребе и трговина могући са органима.
Наравно, знамо за монструозно вађење органа киднапованим Србима у „жутој кући“. Поверење грађана свакако не инспирише ни то да је власт коју сада имамо у Србији, коалициони партнер баш тим препродавцима органа.
Наравно тема законских решења донирања органа није актуелна само у Србији. У Енглеској су се дискусије о евенуалном сличном решењу, фокусирале у великој мери на то како би се сличан закон одразио на однос пацијента и лекара, који мора бити однос апсолутног поверења. А за стварање поверења код српских грађана, и према држави, и према лекарској професији, ни најмање није обећавајуће што је тренутни министар здравља познат и као „доктор смрт“.
И овај нови закон, усвојен без довољне припреме и широке расправе, као и много шта до сада у Србији, где грађани и иначе немају велико поверење у институције, може имати сасвим супротне ефекте, не само по идеју донаторства органа која се сада више не повезује са личном одлуком да се учини нешто племенито и корисно, већ и по само донаторство, а наравно на штету оних грађана који су на листама чекања за трансплантацију.