Umemo li da brojimo (bar) do sto?

         A do deset?

A kako stojimo sa pridevima?

Umemo. Al' nas mrzi. Mene da nije mrzelo da lepo sednem i brojim dok se ne ohladim (a i da  gusari nisu naprasno zaspali) ne bi bilo ni ovog teksta.

Ovih dana broje se medalje. Svakom svoje. Nama zasad jedna. Njen redni broj mnogo je veći problem. Zbog nje se prebrojavaju krvna zrnca, proveravaju prebivališta i matične knjige.  Interesantno, ali ne i paradoksalno, jer paradoks je ovde umro krajem osamdesetih, u tom prebrojavanju ko je čiji i odakle je, najglasniji su oni kojima nacija navodno ništa ne znači.  Zbog jedne sasvim benigne i formalno-pravno  potpuno tačne izjave našeg velikog sportiste i humanitarca digla se kuka&motika da potpraši njega, velikosrpsko novinarstvo i blogerske nacoše. Neki će da mru od sramote zbog te otimačine,  drugi 'oće da biju, svako prema svom temperamentu. Pojedinima je prepisana denacifikacija (inače mi zvuči kao pretnja klistiranjem) samo zato što ovu formalno-pravnu činjenicu smatraju tačnom, dok se kod drugih prepoznaju simptomi velikosrpskog besnila sa sve udaranjem pene. 

Tu dolazimo do prvog koraka – brojanje do deset. Neko te iznervirao izjavom. Sedi. Pročitaj još jednom. Sa razumevanjem. Pokušaj da pročitano staviš u kontekst mišljenja koje je dotični bloger već ranije iznosio. Ne etiketiraj. Ne vređaj. Osam, devet, deset. Ovo je onako iz oblasti kulture komunikacije...

Iz oblasti istorije&prava...(i malo gramatike&emocija)... Srbija je pravni naslednik SRJ i pre toga SFRJ (tj. još ranije FNRJ), kao što je FNRJ nasledila Kraljevinu Jugoslaviju (koja je pre toga bila Kraljevina SHS), a koja je pravno nasledila Kraljevinu Srbiju. Nikome nije padalo na pamet da se odriče ni prava (a bogami ni obaveza) koje je država prethodnica imala, čak i onda kada se odricala svega drugog (kao što je bio slučaj između Kraljevine i SFRJ). NOK Srbije priznat je 1912. od strane MOK-a i zadržao je kontinuitet kroz sve promene granica i imena države, samim tim NOK Srbije broji sve medalje kao svoje. (ili da citiram dragoljuba - "svi koji su se odrekli jugoslavije, odrekli su se i dobrog i lošeg, mi se nismo odrekli i nasledili smo i loše i dobro i mogu oni sad da sviraju qrcu kolko oće".) Dakle Divac ih broji kao svoje, naše. Ima svako pravo, jer neke od njih de facto su njegove. Pod različitim zastavama. Ali su njegove, osvojio ih je za sebe i svoj nacionalni tim, svoju državu.  I ja ih tako brojim. Naše su. Svih nas koji smo za te ljude pod tim zastavama navijali. I nismo ih se odrekli. I nismo gledali njihovu naciju, ime ili poreklo, već sport kojim se bave. Kada kažem moja zemlja ja jednako mislim na Jugoslaviju i na Srbiju. Jer ja sve vreme živim ovde. Navijam ovde i odavde. Za naše. I gadno mi je što neko pod to pokušava da mi poturi neko velikosrpstvo i fašizam. Divac kao predsednik NOK-a (koji ima formalno-pravni kontinuitet!!!), broji ih i kaže –"U godini u kojoj proslavljamo 100 godina od prvog učešća Srbije na Olimpijskim igrama, priželjkujemo i verujemo da ćemo osvojiti 100. medalju, ali da tu nećemo stati". Niko nije rekao – stotu srpsku medalju. Niko nije ništa otimao i prisvajao.  Gadno mi je i to što čim se pomene fraza srpski sportisti odmah iskoče oni koji bi da podvuku kako je ovaj eto Mađar, a onaj Slovak, a ovaj Bošnjak i kako je sramota terati ih da budu Srbi. Alo bre, lovci na veštice, braćo u Hristu ... dokle? Pridev srpski ne označava samo pripadnika nacije, već i građanina ove države.  I donekle se slažem opet sa dragoljubom (danas je takav dan, omorina neka, vuče niz južnu prugu) da je postalo teško izjasniti se kao Srbin bez da te ne optereti shvatanje nacije koje su kreirali likovi kao što su šešelj, toma, vučić, obraz, dveri i ostale razbojničko-fašističke budaletine. A opet, bez da nabrajam, toj naciji pripadaju (i tako su se izjašnjavali) ne samo mnogi drugi, uspešni, pošteni, veliki ljudi već i moje komšije, prijatelji, rođaci koji apsolutno ne zaslužuju da ih se vređa zato što se izjašnjavaju kao Srbi.

Isto tako  nedavno se na jednom blogu pojavila kvalifikacija – nesrbi, kojom se valjda hteo spočitati nedovoljan nivo nacionalne svesti neverujućima u našu pravednost i pradavnost. Ponekad se pitam kad neko napiše takvo nešto i pritom podrazumeva da je to jedna uvredljiva kvalfikacija, ima li na umu ljude iz svojeg okruženja koji zaista nisu Srbi, kao i one koji jesu Srbi, ali prosto misle da je ružno da im se meri nivo srpstva u krvi? Da li oni koji ovakve neologizme stvaraju da bi kvalifikovali (čitaj - vređali) imaju na umu do čega su nas ta i takva merenja dovela?

Pa pre nego što počnem da brojim (bar do sto), ja samo da pitam... Je l' smemo da budemo Srbi a da nam ovi pravoverni antifašisti ne utrape odmah kamu u ruke, i ako smemo, je l' smemo onda da budemo Srbi onol'ko kolko nama lično prija, a ne koliko branitelji srpstva misle da je potrebno&dovoljno? I je l' smemo kao takvi da brojimo ove medalje? Onako, bez predznaka i prideva. Samo kao naše.

Devedeset osam, devedeset devet ...

ps. Kako su u mom konkretnom slučaju gusari brojno nadmoćni, izvinjavam se što je tekst napisan zbrda-zdola i više u formi nabacanih komentara na druge blogove i postove koje ne stižem da napišem tamo gde treba.