VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) VII/3

Evo, kako kaze Anonimni_autor, bas prigodnog dela za danasnji praznik. U prevodu, poslednji deo ove glave.

Pred jutro naiđe oluja koja samo što nije rasturila Gvildinu krovinjaru. Grom rascepa jedno od dva drveta na malom ostrvu, na svu sreću ono koje je bilo malo dalje od kuće. Tu Angarada dobi histeričan napad straha. Tvrdila je kako je moćna veštica kao Gvilda mogla u sebi da baci prokletstvo na njih dve, još dok su se tukle sa njom, i da će im sada nebo zaista pasti na glavu.

Frija se, na te reči, zaceni od smeha, što donekle smiri njenu novu prijateljicu. Ipak joj je dopiralo do pameti kako se jedna vila bolje razume u magiju od nje. Naravno, nije izbegla da je tamnokosa vidarica ne zadirkuje oko toga čitavog narednog dana. Frija joj je govorila da nije ništa bolja od divljih Iraca. Zatim je po veštičinoj kući tražila neotrovnu boju da joj ofarba kožu u plavo. Tako je Angarada upoznala i onu lošiju stranu Frijinog karaktera.

Prethodni izuzetno topao dan ustvari je najavljivao pogoršanje vremena koje je nailazilo. Temperatura pade za čitavih petnaest stepeni. naredna tri dana lila je kiša, pa su ponovo morale da odlože početak puta. To su vreme bar iskoristile da se site ispričaju i naodmaraju. Imale su sasvim dovoljno hrane iz Gvildine bogate ostave. Pronašle su, čak i neka alkoholna pića, ali ih vila prosu. Za svaki slučaj. Nije znala da li su ona služila veštici za uživanje ili za posao. Kristali na njenoj narukvici nisu baš reagovali na sve otrove, a u slučaju fermentiranih napitaka mogla je lako da se potkrade greška.

Posle tog perioda izležavanja, dođe vreme i za pokret. Četvrto jutro osvanu vedro, bez i jednog oblačka na nebu. Šumske ptice zapevaše, a močvara se ispuni zvucima života. Angarada je još pre zore bila pripremila znatnu količinu hrane, koju Frija strpa u predivni kotlić sa keltskim bogom. Njega su htele odmah poneti u Astar bez obzira na sve opasnosti koje su vrebale na putu. U rano, prohladno jutro izguraše šiljati čamac do vode. Tek kada se našao nad malo većom dubinom, Frija u njega stavi sanduk sa srebrom koji je, i pored svoje vilenjačke snage, jedva podigla. Zatim zaploviše kroz močvaru prekrivenu izmaglicom.

Čak ni prilično jako zahlađenje nije nateralo Friju koja je veslala da ostane ogrnuta kožom. Nju je rad zagrevao, pa se podiže i svojski potera čamac odupirući se veslom o plitko dno baruštine. Tako se ona znojila, dok je nepokretna Angarada čak cvokotala sedeći na čamcu ogrnuta krznom.

Hladan vetrić pomerao je suvu trsku koja je šuštala jače od pesme žaba. U rano jutro močvarne ptice bile su vrlo aktivne. Sazvučje njihovih glasova doprinosilo je opštoj kakofoniji tog vodenog sveta. Uskoro se sunce pojavi na horizontu, krupno i crveno. Njegova toplina obradova sve žive stvorove u nepreglednim baruštinama. Milioni insekata digoše se u vazduh. Među njima je bio i ne mali broj krvoločnih ženki komaraca. One brzo pronađoše dve žrtve u čamcu na sred njihove teritorije.

Frija je svaki čas udarala sebe po vratu i licu, promrmljavši po neku psovku tu i tamo. Prijatno jutarnje veslanje pretvorilo se u pravo mučenje. Proklinjala je sebe što nije od svojih učitelja saznala sastav praška protiv letećih krvopija, nego ga je samo koristila uzevši to kao da će ga svuda i uvek biti uz nju. Mora da je postojao i neki drugi način odbrane od ove napasti sem njega, ali ona ga, naravno, nije naučila.
Sada joj je bili smešno kako joj se u dubini Šume Trolova po neki ubod komarca činio toliko beznačajnim. Zapravo problem se činio toliko mali, da o tome nije ni sa kim ni razgovarala. Međutim, onaj koji bi se odjednom našao opkoljen rojevima koji su se crneli sa obe strane čamca, kao ona sada, nikada više ne bi pomislio kako je to beznačajan problem.
Angarada je, začudo, vrlo dobro podnosila njihove nalete. Mirno je sedela ogrnuta krznom i preko glave, dok joj koža ruku i lica nije uopšte toliko oticala i crvenela kao Frijina. Vili je počeo da smeta i znoj koji je svojom slanoćom iritirao izgrižena mesta. Mislila je da gore muke nisu predvideli ni Hrišćani koji si svojim vizijama pakla, kojima su plašili decu i lakoverne ljude. Ako je takvo mesto uopšte postojalo, Gvildina močvara u letnje prepodne je verovatno bila njegov sastavni deo.
Još uvek uporno veslajući kroz sad već dosta duboku vodu, Frija zadobi jedan zaista bolan ujed u leđa čak i kroz platno tunike koju je nosila. Ubod je sigurno pogodio kraj nekog nerva, pa se ona izvi, dohvatajući bolno mesto rukom preko ramena, u osvetničkoj želji da zgnjavi vinovnika tog napada. U tom trenutku čamac poče da se propinje, što ona zato što je bila u brzom trzaju ka pozadi, u prvom trenutku nije primetila. Shvatila je to, tek tada kad je deo u kome je sedela postao toliko kos da se morala uhvatiti za ivice čamca, kako bi održala ravnotežu.
Tok trenutka ugledala je neku ogromnu blatnjavu spodobu kako drži čamac u rukama. Munjevito je shvatila kako to može da bude samo ošureni Gvildin sin. On je u sledećem momentu iskrenuo čamac i obe putnice, zajedno sa prtljagom, nađoše se u vodi. Angarada je vrištala, iako joj u tom trenutku i nije pretila nikakva opasnost. Maloumnik uhvati Friju za kosu i podiže je iz vode. Onda je baci na obalu tako da je kičmom udarila u dosta strmi odsek kopna i bare. Sledeći put je dograbi za vrat. Vila svom svojom snagom stisnu vratne mišiće, ali ju je on stezao toliko jako da su htele oči da joj iskoče. Ona zapravo i nije stajala na zemlji nego je visila u njegovim rukama kao obešena, dok ju je približavao svom ošurenom licu punom sparušene kože i plikova. Koristeći tu iznenadnu blizinu sa njegovim telom, Frija istrže svoj dugi nož i polukružnim pokretom ga sjuri u njegovu levu stranu rebara. Uvežbanim pokretom zaokrenula ga je u rani kao bi otvorila put vazduhu i ugrozila rad pluća. U prvom trenutku se ništa ne izmeni. Hrut ju je i dalje zverski stezao za vrat. Ali, njegov stisak je izgubio na promenljivosti inteziteta, kojom je lomio odbranu Frijinih vilenjački ojačanih vratnih mišića. Uskoro gorostasna ramena počeše da drhte. Santimetar po santimetar Frijina šija je klizila iz njegovih ruku, dok na kraju potpuno ne ispade i pljesnu stražnjicom u baru. On je još stajao sa uzdignutim rukama i pogledom uprtim negde u daljinu. To potraja negde oko pola minuta, a onda se maloumni džin srolja u krvavu vodu. Frija se nekako izvuče iz vode i približi se Angaradi koja je sva prepadnuta grlila stablo jednog niskog čvornovatog drveta za koje se bauljajući po blatu uhvatila. Tako su ležale i dahtale nekoliko minuta na tom parčetu kopna u staroj močvari. Vila prva razbi jednoličnost ćutanja:
- Šta kažeš? Kakav način, da se bar na trenutak zaborave komarci i razbije dosada putovanja? -
Angarada je pogleda uzdahnuvši. Što je značilo da joj nije stalo do Frijinih duhovitosti. Pa onda poče da se pokreće i skuplja razbacane stvari iz čamca. Frija se onda seti sanduka sa srebrom, pa skinuvši i okačivši svoje kože i haljine ona skoči nazad u vodu na oštro Angaradino negodovanje. Ronila je mnogo puta koristeći vilenjačku potrošnju kiseonika iz tkiva, Što je njenu drugaricu na smrt preplašilo. Na žalost u tako mutnoj vodi bilo je jako teško išta pronaći. Napipala je ogromnu Hrutovu telesinu i izvadila iz nega svoj nož, dve medveđe kože i konačno je otkrila sanduk sa srebrom. Nažalost kada je izronila da kaže Angaradi da ga je pronašla, ponovo ga jed izgubila. I ako je zapamtila otprilike gde ga je osetila, ponovno otkrivanje trajalo je skoro sat vremena. Uz puno muke ga je, onako iscrpljena izvukla na obalu. Posle jedno pola sata dubokog disanja da bi nadoknadila kiseonik u svojim do kraja isceđenim mišićima, ona otvori sanduk i uze za sebe i bivšu robinju po dobru pregršt srebrnjaka. Posle toga zavi ga u prljavu kožu od belog medveda koja je posle tolikog valjanja po blatu potpuno izgubila svoju prirodnu boju i zakopa ga u mulj ispod zakržljale čvornovate vrbe. To učini rikama i lepom bronzanom činijom koju je takođe uspela izvući sa dna bare. Polomila je zatim jednu od tri grane koje su se račvale odmah malo iznad zemlje , kao bi to drvo poslužilo kao putokaz onima koje će iz Šume Trolova poslati da pokupe blago u ovoj nedođiji. Napisala je takođe svojom malom skrivenom pisaljkom koja je ostavljala crveni trag nevidljiv za ljude , ali prosto svetleći za vilenjake, rune na preostale dve grane. „Frijin sanduk ovde" glasila je poruka koju je ostavila, dok ju je za vreme ispisivanja Angarada gledala kao da je sumnjala da je vila od tolikog zadržavanja pod vodom sišla sa uma. Predivni kotao je bio nepovratno izgubljen kao i sva hrana u njemu. On se negde zaglavio u trulom mulju i Frija ga nikako nije mogla pronaći. Što je još gore izgubile su i čamac jer je Hrut svojom velikom snagom za vreme obrtanja potpuno razvalio jednu njegovu stranu. Jedna okolnost je u svemu tome bila srećna. Frija ustanovi da je smrdljivo blato, u koje je bila dobro zamazana, sprečava komarce u njihovoj vampirskoj misiji. I stari ugrizi su pod njim mnogo manje svrbeli. Vilin-vidarica zaključi da ono verovatno ima neku lekovitu moć, ali ga ljudi ne upotrebljavaju jer je suviše gadno. Verovatno je Hrut zahvaljujući njemu preživeo ono šurenje, i tako uspeo da ih onako neprijatno iznenadi. U svemu tome ona prestade da očajava zbog gubitka i poče da razmišlja kao je sve bolje od onolikih uboda malih krvopija. Bilo je već kasno popodne kad su Frija i Angarada nastavile kopnenim putem kroz ševar. Ubrzo su pronašle lovačke staze i kretanje im je postalo mnogo brže. Izgledale su toliko prljave i blatnjave, da bi se verovatno svaki čovek koji bi u močvari nabasao na njih, na smrt uplašio. Znajući da blato štiti od komaraca nisu se oprale uprkos svome izgledu, nego su samo svoja prljava lepa tela prekrile nekim dronjcima. Tek sledećeg dana oprale su skorelo blato sa sebe u jednom bistrom potoku daleko od močvare. Ipak smrad tog mulja ih je pratio još danima., Obukle su se i o onom malom loncu kojim su kopale, skuvaše vodenu zmiju koju Frija majstorski ubi štapom. Angarada se malo gadila na masno odrano zmijsko telo, ali je miris kuvanog mesa privuče posle čega joj sve kočnice popustiše. Dobro se odmoriše, a onda se spremiše da nastave put ka Astaru. Preko bogate odeće od kuninog krzna one navukoše neke rite, i uz smrad mulja koji ih nikako nije napuštao, izgledale su kao prave prosjakinje. Tako su krenule da tabanaju nesigurnim putevima severnog sveta. Uglavnom su dobro prolazile, ali su na nekoliko mesta izazvale veliko podozrenje, kad su srebrnim novčićem platile hranu, pa su morale bežati da ne bi bile uhvaćene i ispitivane odakle dvema tako siromašnim ženama srebro.
Dan pošto su prošle Lughajm, dogodi se prvi ozbiljniji incident na njihovom putovanju. Noću kada su se spremale na počinak pojavi se grupa šumskih razbojnika. Oni se nepozvani smestiše kraj njihove vatre. Frija u njihovom vođi prepoznade Rudgrima, čoveka iz bande Urlika Crnobradog, koju je Kju uništio u ruševinama Imirovih Zubi.
On je sada vodio petočlanu grupu lopova, koja je bila sita i sasvim pristojno naoružana, što je govorilo o tome da mu sasvim dobro ide. Zapamtivši tog razbojnika po prilično velikom poštovanju prema vilenjacima, vilin-vidarka oseti simpatiju prema njemu i bilo joj je gotovo drago da ga je ponovo srela. Rudgrim naprotiv, nju nije prepoznao pri svetlosti vatre, onako zavijenu u dronjke. On videvši da su žene sirotice i najverovatnije prosjakinje, te da od njih nema šta opljačkati, reši da ih sa ostalima bar siluje.
Frija bi na to još i pristala jer joj je bilo daleko lakše zadovoljiti nekoliko muškaraca nego da se sada ovako umorna, posle celog dana maršovanja tuče sa njima, ali Angarada nije smatrala da je to tako lako i jednostavno. Ona se sva prepala. Sabila se uz Friju drhteći nakostrešena kao uplašena mačka, pred zažarenim očima razbojnika. Vila nije mogla da postupi drugačije nego da je uzme u zaštitu, a bilo je tu još pitanje svog onog zlata i srebra u njihovim pojasima. Za vreme tog akta, razbojnici bi ga sigurno napipali. Ona ozbiljno reče Rudgrimu:
- Ako hoćete da se zabavljate na raspolaganju sam vam ja. Nemojte dirati devojku ona je još nevina - slaga ona ne trepnuvši.
Razbojnici prasnuše u smeh. Jedan od njih, krezubi momak koji je bio najbučniji uzviknu:
- Da je ne diramo? Pa takvu šansu niko pametan ne bi propustio! Ja i ne znam kako izgleda to raditi sa devicom! -
Frija polako ustade pripomažući se motkom koju je nosila za poštapanje pri putu. Onda se uspravi, gorda i čvrsta. Bila je to sasvim druga Frija od one koja je pre sedam godina pri prvom susretu sa Urlikovom bandom dobila nervni slom i dugo se smirivala u Kjuovom naručju. Sada je gledala na razbojnike kao na nevaljalu decu koju je uhvatila u nekom nestašluku. Ona smaknu prljavu krpu kojom je bila zabrađena i mirno reče:
- Nemam nameru dva puta da govorim iste stvari onima koji neće da ih čuju. Od sada ću govoriti jezikom koji svako razume. -
Rudgrim prepozna vilu iz kolibe u Otolfovoj marci. Hteo je nešto da kaže svojim drugovima, kako bi sprečio da nastradaju, ali glas ga je izdao. Noge takođe.
Za to vreme, bučni, krezubi razbojnik uzviknuo je kako se odriče device, u korist ratoborne lepotice koja ju je uzela u zaštitu. Oštro je zakoračio prema Friji podigavši ruke da bi se zaštitio od eventualnog zamaha motkom. Udarac stiže, kratak i oštar, u donji deo njegovih nezaštićenih rebara. Galamdžija se zgrči, uhvativši se za grudi, a Frija ga ležerno obori udarivši ga sa strane u vrat.
Narednog razbojnika vila počisti motkom po nogama, tako da se ovaj prevrnu u vazduhu i tresnu leđima o zemlju. Bandit sa druge strane već je potegao mač, videvši da je đavo odneo šalu, ali ga Frija pogodi krajem motke u pleksus. Četvrti napadač pokuša da pobegne, međutim, vila promeni hvat i držeći štap sa obe ruke odalami ga po potiljku. Onaj, koga je pokosila po nogama, poče da ustaje, ali ga ona obori nogom i dokusuri sa nekoliko udaraca motkom. Pošto više niko od razbojnika koji su pratili Rudgrima nije bio na nogama ona mu priđe i progovori:
- Zdravo Rudgrime. Odavno se nismo videli. Još od onog dana kada se Kju igrao žmurke sa vama po Imirovim Zubima. -
Rudgrim je drhtao celim telom. Brada mu se tresla dok je pokušavao nešto da izgovori. Konačno, pošto je vreme prolazilo, duh straha poče da popušta i on promuca spustivši se pred njom na kolena:
- Oprosti mi, plemenita gospodarice šume... Ja sam samo jedan nesrećni seljak koji je iz siromaštva krenuo u pljačku. Kao mlad bio sam oženjen i imao sam nešto zemlje. Ali, druge godine mog samostalnog života žena mi umre od zlog kašlja. Ono malo zemlje koju sam imao dadoh bratu da bar njegov posed bude malo pristojniji, a ja odoh o hajduke, jer mi više nije bilo stalo do života.
Sada, kada su godine prošle, sve sam manje hrabar i sve više se plašim smrti, ali šta ću? Sa ovog puta više nema povratka. Napad na tebe bio je užasna greška. Ti znaš da ja poštujem vilinski narod i bojim ga se. Svemu su krive te prljave krpe u koje ste se zavile. -
- Dobro, dobro, - reče vila da bi prekinula ovu srceparajuću ispovest - Vidim da ti posao dobro ide. Od običnog razbojnika postao si vođa družine. Samo što ste vi kokošari i obični lopovi. Pljačkate nezaštićenu sirotinju jer nemate snage da napadnete ni jedno selo gde žive dobro naoružani, ponosni ljudi. Silni ste samo kada naiđete na slabe! Eto, šta ti je trebalo da diraš dve sirotice na putu? Razumem da je u vama proradila muška pohota i lepo sam vam se ponudila uz uslov da ostavite malu. Ali, vi ne razumete ništa drugo osim sile. Tako ste umesto uživanja dobili debele batine. Ne valja vam posao, Rudgrime.-
Pljačkaš je samo ćutao, gledajući u zemlju, ne mogavši da nađe nikakvo opravdanje za svoje postupke. Bilo je stvarno glupo to što su uradili, ali opio ih je osećaj moći koji su imali pred dvema siroticama. Ko se, pobogu, mogao nadati da će se uboga prosjakinja pretvoriti u sjajnu vilin-ratnicu? Lepu i strašnu, kao što opisuju valkire iz legendi. Na žalost, tako je to sa vilinskim svetom. Nikad ne vidiš šta oni u stvari jesu. Igraju se sa nama smrtnicima i našom realnosti.
- Zašto ne pokušaš da se zaposliš kao stražar kod nekog gospodara ili ratnik na nekom većem pohodu? Tamo bar možeš poginuti kao čovek, boreći se protiv naoružanog neprijatelja i tako dospeti u Valhalu, a ne da skončaš pored puta, podlo ubijen sa leđa od nekog „prijatelja" kome si verovao. Razmisli o tome. Jak si i verovatno već iskusan. Mogao bi da budeš dobar ratnik umesto da na najpodliji način ugnjetavaš sopstveni narod. -
U međuvremenu, poraženi razbojnici počeli su da se pridižu. Neki su već uspeli da se oslone na klecave noge. Rudgrim je svaki čas pogledao u Friju, kao dete koje jedva čeka da pobegne od grdnje roditelja. Ona se na to od srca nasmeja, pa dodade:
- Hajde, možeš sada da nestaneš zajedno sa ovim tvojim ološem. Samo dobro zapamti šta sam ti rekla. Pokušaj da izmeniš svoju sudbinu, jer je sam držiš u rukama. Sledećeg puta možda neću biti tako dobre volje. -
Rudgrim potrča nekoliko koraka prema šumskom putu, pa onda, setivši se ipak svog položaja vođe, savlada se i vrati po svoje ljude. Njih je najvećom mogućom brzinom počeo da vuče i gura prema šumi, psujući ih i šutirajući. Krezubi momak izvuče mač i poče se otimati u želji da nastavi borbu sa odrpanim ženama, ali ga Rudgrim udari pesnicom po potiljku, i držeći ga oko vrata, odvuče ga za ostalima.
- Ccc! Neki ljudi nikad se neće izmeniti. Taj Rudgrim zaista ima neverovatnu sreću što mi je simpatičan. Glup, nespretan, prostodušan, ali simpatičan - reče Frija, onako više za sebe, kada su se razbojnici sklonili sa vidika.
Angarada ju je zadivljeno gledala. Nikada nije pomislila da se u njenoj drugarici krije tolika snaga i da vile toliko plaše drumske razbojnike.
Lukava Frija odmah to primeti, pa se te večeri pokuša približiti devojci, ali kada ova ostade hladna na njene poljupce i zagrljaje, ona shvati kako Angaradi baš ozbiljno ne prija blizina žena, pa je ostavi na miru i nije je više dotakla sve do kraja puta. Zaista nije želela da koristi svoj superiorni položaj za iznuđivanje ljubavi. Da je to učinila, onda se nipočemu ne bi razlikovala od siledžija Rudgrimove bande.
U Mag-Melu Angarada se, začudo, sasvim dobro snašla. Vilenjaci su je lepo primili, dirnuti njenom nesrećnom sudbinom. Dva dana po dolasku u Astar ona se iz Kjuove kućice preseli u Nazzovu. On je, po običaju, samo žudeo za novim ljubavnim avanturama, kako su svi mislili, ali ona nastavi srećno da živi sa njim rodivši mu sledeće godine sina, Ozzela. Naravno, predhodno joj je lepa Tla dala svoju vilinsku krv, mada je ta vrlo mlada vila uspela da izluči mnogo manje adrenalina nego Tis, pa, iako je obred mnogo mirnije prošao, posledica toga je bila da se bivša Gvildina robinja svojski češala nekoliko dana.
Haldir je izuzetno pohvalio Friju, zbog odlično obavljenog zadatka i nazvao je pravom naslednicom Glastiglel. Na to mu Frija odgovori otvoreno, zaobilazeći etikeciju zbog svojih rođačkih veza sa njim:
- Dok je Ohen živa, Glastiglel ne treba bolja naslednica, a što se mog vilin-vidarskog zanata tiče, u poslednje vreme me sve manje privlači, i verovatno ću ostati samo na onom što sam do sada naučila. Višemesečno danonoćno rintanje kod Gvilde na sakupljanju, sređivanju, sušenju, kuvanju, kiseljenju, i pripremanju za upotrebu raznih korisnih i beskorisnih biljaka, potpuno mi je ogadilo taj posao, bar za neko duže vreme. Jedva čekam da uzmem svoj luk i odem sa Kjuom nekuda u lov.-
Frija tada dade Vilin-kralju crteže i uputstva kako da vilenjaci pronađu skriveno blago u Gvildinoj močvari i reče da će za to morati sami da se snađu, jer njoj ni na pamet ne pada da se vraća u danske baruštine.
Tako se završi ova priča o susretu tri žene, šumske vile, nesrećne robinje i vračare trovačice.