PONOS SRBIJE - ili:kako štiteći druge ustvari štitimo i sebe

 Zabrana Parade ponosa - mnogo više nego za samu LGBT populaciju - predstavlja pitanje narušenog ponosa same Srbije koja je po ko zna koji put pokazala kako nije u stanju da svoje građanke i građane zaštiti od nasilja!

U Nemačkoj, prvo su došli po komuniste - ja se nisam usprotivio, jer nisam bio komunista. Onda dođoše po Jevreje - ja se nisam bunio, jer nisam bio Jevrej. Onda su došli po unioniste - ja nisam protestovao, jer nisam bio unionist. Onda su došli po Katolike - ja se nisam protivio, jer sam bio Protestant. Kad su došli po mene, više nije ostao niko ko bi mogao da se usprotivi... Martin Niemoeller

Sloboda da se bude drugačiji i pravo na različitost pripadaju onom korpusu ljudskih prava čije poštovanje, odnosno nepoštovanje, jesu lakmus test za određivanje demokratičnosti, razvoja i socijalne emancipovanosti jednog društva. Zabrana Parade ponosa koju su pretnjama nasiljem izborile grupe koje u svom programu imaju elemente terorističkog delovanja, odražava dramatičan stepen civilizacijske, moralne, kulturne i svake druge zapuštenosti srpskog društva danas.

Predstavnici vlasti - ako već upozoravaju da bi "Beogradom tekle reke krvi" - moraju da kažu, a pre svega da pokažu na koji način nameravaju da se obračunaju sa onima koji nasilje promovišu u legitimaan metod političke borbe. U suprotnom - ne postoji drugi zaključak osim da su različite ekstremističke grupacije (doduše još uvek neformalno) preuzele vlast u ovoj zemlji.

Ako tako precizno može da "locira i rekonstruiše" čitav scenario terorističkih napada koji u Beogradu bili planirani - ministar policije svakako može da locira i ideologe, odnosno organizatore navedenih terorističkih napada.

Ako sve već zna - pitanje je šta na namerava da preduzme?

Mit o neprijatelju

Građani i građanke koji mržnju, nasilje i različite oblike ispoljavanja (verbalne i fizičke) brutalnosti doživljavaju kao "legitimno iskazivanje (političkih) stavova", ali i ne mali broj političara i intelektualaca koji ih suštinski podržavaju ─ reprezentuju onu vrednosno pomućenu svest koja je Srbiju devedesetih dovela u situaciju traženja ispisnice iz civilizacije. Reč je o "svesti" koja za sve političke, ekonomske i druge probleme sa kojima kao društvo nismo sposobni da se suočimo, krivce tradicionalno traži i "nalazi" u „onim drugim": bilo da su u pitanju Slovenci, Hrvati, Albanci, Bošnjaci, Crnogorci, Jevreji, Romi, crnci, gejevi, lezbejke i svi ostali „stranci"...

Navikavano i ohrabrivano da za svoje frustracije krivi druge, srpsko društvo postalo je ovisno o postojanju vlastitih neprijatelja (mora se priznati da situacija nije mnogo bolja ni u zemljama regiona, no, to nije tema ovog teksta). Neprijatelj je postao neko ko se neguje i ko ostaje kao poslednje uporište za "opravdavanje" vlastitih nesposobnosti. Slično citatu s početka teksta, kako se zemlja u kojoj živimo smanjivala, tako su presušivali i neprijateljski resursi ─ na kraju nije preostalo ništa drugo do da se isti traže u vlastitoj čaršiji. Danas su to homoseksualci, sutra će biti gojazni, prekosutra mršavi, onda razni dođoši, pa žene sa velikim grudima, zatim muškarci sa dugačkim kosama ili neko sedmi, svejedno ─ tek, aveti puzajućeg fašizma nešto su sa čim se svakako mora što pre i sistemski suočiti.

Iako se, svojim rušilačkim delovanjem, u fokusu javnosti uglavnom nalaze kvazipatriotske organizacije i navijačke horde ─ razmere tabua vezanih za prava LGBT osoba nisu manje ni kod građana koji svoje neslaganje izražavaju i na nešto suptilnije i samo naizgled sofisticiranije načine. U vrednosno zapuštenom društvu ova vrsta huliganizma regrutuje se vrlo rano: počevši već od školskih tuča, preko sve prisutnijih oblika zlostavljanja prisutnih u ionako razorenim srpskim privrednim subjektima, međunacionalnim i međuverskim incidenatima, sve do gostovanja u različitim rijaliti šou emisijama ili opsedanja veb sajtova i foruma od kojih se mnogi pretvaraju u otvorene tribine za zagovaranje, širenje i propovedanje različitih oblika segregacije, ksenofobije pa i otvorenog fašizma... Izlivi mržnje prema svemu/svima različitim/različitom sasvim legalno, pod firmom "davanja prava na različito mišljenje" svoje mesto svakodnevno nalaze i naslovnim stranam i udarnim terminima većine štampanih i elektronskih medija (od kojih mnogi imaju i nacionalne frekvencije, uključujući i tzv.Javni servis na čijem se čelu takođe nalazi jedan osvedočeni kabadahija).

Bauk Evrope

Umesto preventivnog delovanja, ovde se sa problemima suočavamo samo u trenucima kada nam udare u lice. Umesto sistematičnog rada na prosvećivanju i emancipovanju stanovništva ─ vlasti se radije rukovode anketama za istraživanje javnog mnenja. Populističke izjave tipa: "moja deca ne smeju to da gledaju" ili „neka to što rade rade u svoja četiri zida" po samo društvo utoliko su opasnije kada dolaze od lidera parlamentarnih (vladajućih!) stranaka, javnih ličnosti ili gradonačelnika naših gradova. Ta vrsta društvene i političke neodgovornosti, ionako zbunjene i sluđene, građane samo učvršćuje u strahovima od prepuštanja "na milost i nemilost toj strašnoj Evropi u kojoj ćemo jednoga dana svi postati lezbejke i gejevi".

Za samo društvo podjednako su opasne i nesuvisle konstrukcije tipa: "Održavanje gej parade jeste jedan od uslova za ulazak Srbije u Evropsku uniju", i tsl. Zasnovana upravo na mirnoj koegzistenciji čitvog niza različitosti - Evropska unija nije samo politička i ekonomska, već je pre svega vrednosna, kulturna i civilizacijska činjenica. Poruka koja nam u tom kontekstu iz EU stiže prilično je jednostavna i sastoji se u afirmaciji svesti da u kulturnim i civilizovanim društvima - kao što ne sme nekažnjeno da se vara, krade i ubija ─ ne sme da se maltertira i zlostavlja samo zato što nam se ne dopada nečija boja kože, nacionalno, versko ili seksualno opredeljenje. Ukoliko (nam) ovo nije jasno - plašim se da su I sva druga objašnjenja izlišna.

Parada ponosa kao pitanje ponosa Srbije

Ravnopravnost i zaštita manjinskih i ugroženih grupa i pojedinaca direktno je povezana sa stepenom sazrevanja samog društva - kao takva, ona predstavlja pozitivnu tradiciju svih zemalja koje teže razvoju i prosperitetu. Iskustva država u kojima je proces tranzicije značajnije odmakao pokazuju da se pomenuta pitanja ne mogu rešavati parcijalno, već isključivo sistemskom i strateškom akcijom čitavog društva - kao što ni za sprovođenje i poštovanje zakona u zemljama koje pretenduju da se smatraju modernim i uređenim ne mogu biti zaduženi samo policija ili tužilaštvo. U datom kontekstu, nedržavanje, odnosno zabrana Parade ponosa - mnogo više nego za samu LGBT populaciju - predstavlja pitanje narušenog ponosa same Srbije koja je po ko zna koji put pokazala kako nije u stanju da svoje građanke i građane zaštiti od nasilja.

Očigledna nesposobnost aktuelne političke kaste ne može da se sakrije potezanjem novih kosovskih izgovora koji tako dugo parališu srpsko društvo. Izgovori za nesposobnost države da zaštiti građane i obezbedi poštovanje zakona ne smeju da postoje. Kao što ne postoje izgovori za vlast, oni, podjednako ne postoje ni za samo društvo koje po ovom, ali i mnogim drugim pitanjima, pokazuje vanredan stepen pasivnosti. Ta pasivnost dovodi i do upitanosti - da li građanska Srbija danas uopšte postoji?

Mislite o tome...