KRATAK ROMAN O BEOGRADU

Ili: Kratak roman o beznadežnosti

Ne prezivam se Rjepnin, moja žena se ne zove Nađa, nisam bio knez/princ/junker niti je ona bila ćerka generala i člana Carske dume, nisam imao palate, konje i pse, otac me nije vodio u London, moja žena ne pravi krpene lutke, nisam/nismo izbeglice posle revolucije ni raseljena lica a opet, naša i njihova sudbina su sestre bliznakinje.

Rjepninov London od 14 miliona i Beograd od 2,5 miliona stanovnika, suštinski su isti, bezdušni, ravnodušni, većinu čini sirotinja. Ko god da dođe na vlast ili ostanu ovi sadašnji, ne očekujem nikakav pomak u pravcu dostojanstvenijeg života. Borba protiv korupcije, borba za prava građana zagarantovanih ustavom, ako izuzmem časne izuzetke, Rodoljuba Šabića, Jankovića, Vericu Barać i još njih nekoliko, DonKihotovska je borba protiv čeličnih vetrenjača koalicije vlasti, tajkuna i kriminalaca.

U nekim davnim vremenima, mogli smo pristojno da živimo od svog rada, ponekad kad prodam dve ili tri slike, čak na visokoj nozi. Ne mislim na kavijar i šampanjac, losos, dijamante, balove, ne, mogli smo da se hranimo dobro, oblačimo, kupujemo obuću koja nam se dopada, da letujemo, putujemo na Venecijanski Bijenale, u Firencu, Pariz... mogli smo da živimo život dostojan čoveka. Mnogi su to mogli, ne samo mi.

Nije ovo lament niti nostalgija za nekim boljim vremenima ili mladošću, ne, ovo je realnost života koji živimo. Seci uši, krpi dupe je izreka koja možda najbolje objašnjava nesanicu zbog neplaćenih računa, dumanja a šta ćemo sutra jesti, ponorne minuse na karticama, život od danas do danas! Ponosnom Rjepninu je postalo odvratno englesko So sorry, uljudno ali ravnodušno i nezainteresovano. Ovde čak ni toga nema, nezamislivo je, iako ga ne tražim niti se bilo kome obraćam za pomoć. Kad kažem ja, mislim na veliki broj ljudi, žena, muškaraca, porodica... I da hoću/hoćemo, nemamo se kome obratiti. Kadija te tuži, kadija ti sudi ili što skoro napisa kukusigameni, familija Mladenović.

Da ne pominjem vlast i vlastodršce koji su po svom ustrojstvu gluvi i nemi kad je u pitanju život (!?) njihovih građana, osim u predizbornim kampanjama, kad iz njihovih usta teče med i mleko, običan svet, mi, mi smo se ostrvili, postali pakosni, zlobni, destruktivni, o veselju i radosti kad komšiji crkne krava, da i ne govorimo. Uživa se u tuđoj nesreći! Dobro pamtim zlurado vesele izraze lica mojih komšija kad me zadesio požar. Sa izuzetkom jedne komšinice koja nam je crnim i ogaravljenim, nesposobnim da se pomerimo, donela tanjir proje i teglu slatkog od smokava, ostali su nam ni vodu nisu ponudili!

Znam da je čovek složeno biće, znam da je od iskona srpska nesloga utapala srpski narod u govna ali otkud se pojavi tolika nesolidarnost, nedostatak saosećanja s bližnjim, mržnja, pakost, zloba. Prošao sam sito i rešeto, ovaj grdni svijet ispitao, reče Iguman Stefan u Gorskom Vijencu, pa nastavi, sve što dođe, ja sam mu naredan! Često ga je citirao moj pokojni otac ali ni njemu ni meni nije bilo jasno, bez obzira na narednost, spremnost da se život prihvati onakav kakav je, nije nam bilo jasno, meni i danas, čemu zašto i kako neko može da uživa u nesreći bližnjeg! I ne samo da uživa već i da je priziva, da je svojim činjenjem ili nečinjenjem, čini većom i tragičnijom! Možda je to deo srpske tradicije, odnosno naše tradicionalne vrednosti o kojoj kolega nikolic777 napisa odličan tekst: Ne diraj mi u vrednosti? Da ne bih pričao u vetar, prošetam mrežom i malim, malenim čeprkanjem po Istoriji srpskog naroda, osim već poslovičnih zlatnih viljušaka, lahko se mogu pronaći podaci da je rodonačelnik srpske države Stefan Nemanja iako najmlađi među braćom, zbacio najstarijeg brata Tihomira, preuzeo vlast, proglasio se Velikim Županom i iz zemlje proterao ostalu braću. Ili Car Dušan koji je s vlasti zbacio svog oca Stefana Dečanskog. Pre toga se Stefan pak pobunio protiv svog oca Kralja Milutina koji ga je na prevaru uhvatio, oslepeo i okovanog proterao u Carigrad. Eto nam naše tradicije i to na najvišem nivou. O kasnijim ubijanjima Karađorđa, Kneza Mihaila, Kneza Aleksandra Obrenovića, pa sve do Zorana Đinđića, da li govoriti ili smatrati i to srpskom tradicijom? Ubistvo, mržnja, pakost, zloba, zavist...to je srpska tradicija!

Ono malo ljudi iz Istorije i danas (sve ih je manje) koji svojim životom, delima, čovekoljubljem, osećajnošću, brigom i pažnjom prema bližnjim ali i budućim generacijama, samo su izuzetak koji potvrđuje pravilo, zrnce peska u srpskoj mentalitetnoj pustinji. Ko nije kao ja, ko ne misli kao ja, tog treba masakrirati, uništiti, pljuvati, dezavuisati ili izvrgavati ruglu, kao da je geslo kojim se rukovodi srpski puk.

Faličan bi bio Roman o Beogradu (ili Roman o Srbiji ako hoćete) kad ne bih spomenuo tradicionalnu srpsku porodicu. Za svojih 65 godina upoznao sam, mogu ih na prste obe ruke pobrojati i da mi dva, tri prsta ostanu slobodna, daklem, upoznao sam nekoliko porodica koje su to bile u najlepšem smislu te reči! I to je zrnce peska u pustinji Tar, Gobi, Sahara...izaberite sami. Toliko izvikana srpska porodica, odavno izlizana od prekomerne upotrebe, nije ništa drugo do fatamorgana kojom sam sebe zaluđuje srpski puk a bogami i politička elita u toj oblasti daje svoj maksimalan doprinos. Famozna srpska porodica prepuna je belih vrana i crnih ovaca. Vekovima se braća ubijaju zbog međe, očevi zbog imanja, jetrve se čupaju za kose oko šerpe ili lonca kad umre svekrva, muževi prebijaju svoje žene, incest je raširen kao korov, alkoholizam, društveno priznat, često izaziva krvave pokolje u tradicionalnoj srpskoj porodici.

Rjepnin/Crnjanski nije ništa govorio/napisao o britanskim domaćinima. E zato je Srbija tradicionalno krcata pravim, nepatvorenim srpskim domaćinima! O'ma mi na pamet pade najčuveniji srpski domaćin, Magistar, vlasnik silovanih (od strane novinara, fuj!) ovaca i zamalo posednik kardiovaskularne klinike u svom dvorištu. I TO još uvek opstaje u politici ove smradne zemlje!!! Sam je sebe proglasio za srpskog domaćina (nije jedini) a nakrao se preko populusove grbače toliko da je obezbedio sledećih, najmanje šest generacija srpskih domaćina. I dalje će, dok god ova pučina bude glasala za njega, pardon, za pravog srpskog domaćina. Mogu ja ili vi da se proglasimo za astronauta, kvantnomehaničkog fizičara, svetski poznatog i priznatog kardiologa, možemo to čak i da budemo ali ako nismo osvedočeni srpski domaćini, možemo to da okačimo mačku o rep! Biti srpski domaćin, podrazumeva nebrojene beneficije. Svedoci smo da je čovek koji je u Knez Mihailovoj ulici ošamario, udario u glavu Magistriranog srpskog domaćina, pod hitno, brzom brzinom osuđen i upućen na izdržavanje kazne, dok milioni predmeta od životne važnosti za milone građana zemlje tradicinalnih vrednosti, čame u fijokama sudova, bez skoro ikakve šanse da u dogledno vreme ugledaju svetlo dana!!!

Ne ljutite se što ovde prekidam, idem da povraćam.