Rasplet atentata na Đinđića?

Atentat, 12. mart 2003.

Nakon iskaza zaštićenog svedoka Dejan Milenkovića Bagzija, kojim je optužio Vojislava Šešelja i Nebojšu Čovića da su znali da će premijer Zoran Đinđić biti ubijen, još jedan pripadnik mafijaškog klana iz Zemuna tvrdi slično. Miloš Simović je specijalnom tužiocu Miljku Radisavljeviću napisao pre godinu dana ime čoveka koji je, navodno, od Legije naručio ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i imena nekoliko političara koji su znali da se atentat priprema.

Simović je svoj iskaz, u koji je dnevni list „Blic" imao uvid, ispisao svojeručno na desetak strana A3 formata i na prvoj strani označio i nekoliko političara koji su, prema njegovoj tvrdnji, znali da se atentat priprema. Na tom spisku su: Borislav Mikelić, bivši premijer Republike Srpske Krajine, Aco Tomić, bivši načelnik Kontraobaveštajne službe, Rade Bulatović, bivši direktor Bezbednosno-informativne agencije, Vojislav Koštunica, bivši predsednik SR Jugoslavije, Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke, Dragan Todorović, šef poslaničke grupe SRS i predsednik Izvršnog odbora SRS, Zoran Šami, potpredsednik Demokratske stranke Srbije i bivši ministar saobraćaja.

Ako se uporede iskazi Bagzija i Miloša Simovića, kockice o političkoj pozadini atentata na premijera Zorana Đinđića su definitivno složene.

Dejan Milenković Bagzi je već na početku svedočenja rekao sledeće: "Milorad Ulemek je rekao pokojnom Dušanu da njega u ubistvu pokojnog premijera podržava Nebojša Čović i da oni pokušavaju da takođe pridobiju i Vojislava Šešelja."

A Miloš Simović piše sledeće, opisujući svoj susret sa Miloradom Ulemekom Legijom u njegovoj kući na Ceraku:"...Otišao sam na Cerak u kuću kod Mekera (Legije) da vidim šta treba. Bio sam sa bratom Aleksandrom. Ušli smo u dvorište, tu je bio neko od obezbeđenja i odveli su nas iza kuće u salon za goste. Pitao nas je šta ima, a gestikulacijom pokazao na donji deo uveta da treba da se uradi Đinđa, odnosno predsednik Vlade, Zoran Đinđić. Uzeo je novinu i precrtao je sliku premijera. Rekao je da je bio na sastanku i da mu to traži Ćoki, što meni, a ni Aci tada taj nadimak ništa nije značio, pa smo ga pitali o kome se radi. Rekao je Ćoravi i pored slike napisao ime i prezime ko je naručio atentat.

Tu smo kratko bili s njim. To se dešavalo na putu u samom špicu između dva, tri sata posle podne. Rekao je da idemo to da javimo Dušanu (Spasojeviću), da ga zanima njegovo mišljenje i da treba da potvrdi Ćoravom radimo ili ne." (Pravo ime i prezime čoveka iz vlasti kojeg su nazivali Ćoki ili Ćoravi, Simović je napisao u svom iskazu za tužioca Miljka Radisavljevića.)

Na žalost i na nesreću Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal godinu i više dana se ne oglašava povodom te izjave pripadnika zemunskog klana. Javnost ne zna da li je Simovićeva izjava proveravana, ni da li je odbačena i da li se po njoj uopšte postupa. Ovako predug period ćutanja mogao bi da uputi na zaključak da se tužilaštvo Simovićevom izjavom zapravo i ne bavi, sugeriše  dnevni list "Blic" u nedeljnom izdanju pod lukavo formulisanim naslovom "Da li je ‘zemunac' Simović slagao specijalnog tužioca".

Nije teško zaključiti da se iza nadimka "Ćoki" i "Ćoravi" zapravo krije ime Nebojše Čovića. Njegovo ime pominje i Bagzi u svom svedočenju priznajući da o Čovićevoj ulozi ne zna ništa iz prve ruke (Legija je rekao Spasojeviću a ovaj preneo ostalima da ih Čović podržava), ali prepričava i scenu koja je usledila po uvođenju vanrednog stanja: "U jednom od štekova sede Duća, Kum i on (Bagzi), i Kum pita Duću ‘Gde ti je sada Čović?'. A Duća odgovara da je Čović sam u Vladi i da ne može ništa da preduzme." Prethodno je, inače, Bagzi objasnio kako su vođe zemunskog klana bile potpuno zatečene uvođenjem vanrednog stanja.

O vezi Čović - Legija dokaze iznosi i nekadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, u knjizi "Povlenske magle i vidici". Reč je o zabelešci načinjenoj na Veliki petak 2003. godine: "Zanimljivo je to što je Velja (Ilić) po dobijanju Legijinog pisma (zima 2003. godine, pre atentata) zvao Čovića i pitao ga za savet. Ovaj mu je rekao da organizuje demonstracije i da je Legija ‘dobar' momak pod ‘njegovom' kontrolom."

A ono što provocira dodatna pitanja o političkoj pozadini atentata na Đinđića jesu i činjenice o lobiranju dva ambasadora, američkog i britanskog, da upravo Nebojša Čović bude izabran za naslednika likvidiranog premijera Zorana Djindjića. U dva navrata, u intervjuu "Večernjim novostima" i u TV emisiji "INSAJDER" Zoran Živković tvrdi da je ambasador Velike Britanije "predstavio ideju" da bi na čelo vlade trebalo postaviti Nebojšu Čovića. Medjutim, Čarls Kroford je nedavno demantovao ove tvrdnje u dnevnom listu "Press" od 12. septembra 2011. sledećim rečima: "To je potpuno smešno da sam tražio da Čović nasledi Đinđića. Zapanjen sam da ta priča i dalje kruži Beogradom posle toliko godina. Ta priča je nastala na osnovu nekoliko reči koje sam razmenio sa Aleksandrom Joksimović dan-dva pošto je Đinđić ubijen. Svi iz DS su bili pod velikim stresom, što je i razumljivo, ali mislim da je Joksimovićeva potpuno pogrešno protumačila ono što sam joj rekao. Ona je svojim kolegama u DS prenela kao da sam ja lobirao za Čovića. A to jednostavno nije tačno. Ali, ako me pitate da li bi Čović bio dobar premijer, mislim da bi. Njegova prednost u odnosu na Živkovića bila je što je imao mnogo više iskustva sa međunarodnom zajednicom. Čović bi sigurno uradio više za Srbiju, ali možda ima ljudi u Beogradu koji su to videli kao problem."

Što se bivšeg američkog ambasadora Vilijema Montgomerija tiče, i on je u razgovoru za NIN svojevremeno demantovao da je lobirao da upravo Čović nasledi likvidiranog Đinđića u premijerskoj fotelji: "Nikada, ni u jednom razgovoru, nisam bilo koga predlagao za mesto premijera Srbije."

Medjutim, u već pomenutoj knjizi Dušana Mihajlovića postoji jedan zanimljiv detalj: "U neformalnom ćaskanju, pred svima nama, Čović se iznenada obraća Đinđiću i kaže mu: ‘Đinđiću, ti si nemački čovek, ja sam američki čovek!' Shvatio sam to kao poruku svima - koga treba slušati." Dakle, već tada je bilo jasno da iza Čovića zapravo stoje tadašnji ambasadori SAD i Velike Britanije, Vilijem Montgomeri i Čarls Kroford.

Ironijom sudbine, upravo je Čović preuzeo vladu 12. marta i na njenom čelu bio sve do izbora Zorana Živkovića, 18. marta 2003. godine. Nije bilo zavere, sudeći po onome što kažu i pišu i Zoran Živković, i Dušan Mihajlović, i Mile Isakov, kao i sam Nebojša Čović.

Zoran Živković: "Čović je bio dežurni potpredsednik vlade, i zato je vodio sednicu posle atentata na Zorana Đinđića."

Dušan Mihajlović, "Povlenske magle i vidici": "Dogovoreno je da dužnost dežurnog potpredsednika i v.d. premijera obavlja Nebojša Čović, dok se ne reši pitanje novog premijera."

Mile Isakov: "Ostali smo sami Rasim Ljajić i Nenad Čanak i ja, pa sam ih pozvao kod mene u susedni kabinet da se raskomote i osveže... Logično, bila je reč o tome šta nam valja činiti i ko će i kako zameniti Đinđića. Sva trojica smo se složili da bi Čović bio najbolje prelazno rešenje i da to treba odmah uraditi, a onda u normalnoj proceduri videti trajno rešenje."

I sam Čović, u intervjuu televiziji B92 13. marta 2003. kaže: "Nemam ni želju ni nameru (da postanem premijer), mislim da smo se dogovorili oko toga da premijersko mesto pripada Demokratskoj stranci. Oni taj posao treba da urade što pre."

Medjutim, upravo je Nebojša Čović bio glavni inicijator i pobornik uvodjenja vanrednog stanja, što je totalno zbunilo iskorišćene, a potom puštene niz vodu atentatore na premijera Đinđića.

Sada je na potezu specijalni tužilac Miljko Radisavljević, koji svojom hrabrošću i profesionalnošću konačno treba da omogući odgovore na mnogobrojna pitanja o političkoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine.