Прошле године умро је књижевник Момо Капор, а јутрос књижевник Брана Црнчевић. И један и други су својим књигама, песмама, сатиричним причама, афоризмима, козеријама... утицали и на моју генерацију, из педесет и неке... А онда се десило нешто несхватљиво: два слободоумна, талентована и боемска духа сврстали су се уз брачни пар Милошевић током ратних деведесетих и упрскали сву славу, утицај, интелектуалну разбарушеност, врцавост речи и пера...
Да иронија буде већа, ни један ни други нису показали ни трунку кајања због те подршке једном злочиначком и злом поретку, за разлику од књижевника Борислава Михајловића - Михиза и сликара Миће Поповића, њихових пријатеља, уметника.
Шта данас да мислимо о Моми Капору и Брани Црнчевићу? О неоспорним талентима који су душу продали ђаволу! О новинарима, литератама, интелектуалцима, који нису имали ни храбрости ни достојанства да се барем јавно покају, ако ни због чега другог, онда због њиховог пријатеља Михиза. Он се, као што знамо, самоизоловао у свом стану на Тргу Николе Пашића до смрти 1997. године, разочаран и тужан што је својим јавним наступима српски народ одвео у погрешном правцу.
Михиз је аутор и бритке мисли о здравој интелигенцији, која је сваком талентованом човеку могла да укаже на погубност подршке Милошевићевој страховлади: "Иронија се спасоносно средство за одржавање кондиције здраве интелигенције!" (Драма "Бановић Страхиња")
Шта се то десило са добро познатом иронијом Моме Капора и Бране Црнчевића?
Шта се то десило са већином наших књижевника током деведесетих година XX века?
И зашто Србија није имала свог Томаса Мана?
Уместо закључка, неколико одабраних коментара вести о смрти Бране Црнчевића:
Neka je laka zemlja i pokoj dushi svima koji NISU umrli prirodnom smrcu, jer se nisu umeli odupreti zavodljivosti ideja o nacionalno superiornom nad-coveku. Zaveli su ih i zadojili lukaviji, prepredeniji, beskrupulozniji i bezochniji od njih, oni koji su njih izginule nad-ziveli, a njihove opljachkane porodice nad-imali, sve prikrivajuci svoju pohlepu navodnom verom u ideale razlicitih socijalnih i nacionalnih ideologija. Slava im!
Ovo je jedan od onih ljudi o kojima kada napuste ovaj svet može samo da se učtivo ćuti, jer u životu, barem ne u njegovom javnom delu, gotovo ništa dobro nisu uradili, naprotiv, a ne pristoji se bacati se blatom na grob...
Јa mogu da razumijem da se covjek upoznat sa istorijom srpskog naroda, zabarikadira mentalno negdje oko 1350. i da ostane u ubijedjenju da se nista nije dogodilo u narednih 650 godina. Ali - dogodilo se! Intelektualac bi to trebalo da primjeti...
No, o mrtvima samo najbolje.