vreme je za silvijana

pod mojim staklenim zvonom je, zapravo, uvek

vreme za silvijana. njegova muzika je, ma kako se
vremenom menjala, uvek introspektivna,
zapitana, prostrana u svom
komplikovanom minimalizmu...
nekako je izdvojena od ovog
strašnog sveta i pomaže meni
da se izdvojim i mirno pogledam oko sebe
i u sebe..

grupu japan svrstavaju u preteče
novog romantizma i eklektropopa,
pojavili su se u ni tamo ni tamo
vreme kada su velike progresiv grupe
zalutale u previše glomaznu pompeznost
i postale dosadne, a pank još nije artikulisao
svoju buntovničku snagu...

u engleskoj nisu odmah prihvaćeni.
kritika ih je smatrala neoriginalnim, izgledali su
kao mladja braća new york dollsa,
pod uticajem t. reksa, bouvija i roksi mjuzik...

komercijalni uspeh je došao tek sa poslednjim albumom
tin drum na kome su uspeli da na zanimljiv način
spoje muzičke uticaje dalekog istoka i elektro
eksperiment. saradnja sa japanskim multiinstrumentalistom
i kompozitorom ruiči sakamotom se pokazala kao pravi put.
silvijan kaže da je rad na pesmi Ghosts bio prekretnica
za njega, da je posle toga sve što je prethodno
radio izgledalo izveštačeno.

grupa se raspala, a silvijan se upustio
u beskrajnu avanturu istraživanja
što sebe što sveta kroz pomeranje
muzičkih granica, neobična mešanja
stilova i pravaca, u gradjenje atmosfere
za poeziju u pokretu...

sve je počelo saundtrekom za
sjajni marry christmas mr. lawrence
koji je uradio sa sakamotom,
bio je to planetarni hit.
posle mnogo godina, ponovili su uspeh
sa babelom...

usledio je divan solo album
brilliant trees, i ustanovio
respektabilnu armiju slušalaca.
ljudi su poverovali u magiju
izraženu minimalnim muzičkim sredstvima
i neodoljivo senzualnim baritonom
koji se prepoznaje posle par sekundi.

bavio se u medjuvremenu fotografijom,
eksperimentalnim filmom, instalacijama...
ali nikada nije prestao da istražuje, ispituje
i pronalazi nove forme i prilagodjava ih
svojim ambijentima.

savršeno je birao saradnike.
od fenomenalne eksplozivne voda vs. vatra
kombinacije sa robertom fripom,

preko kontemplativne, improvizatorske
razudjene muzike koju je pravio sa
holgerom cukajem, basistom
legendarne krautrok grupe can,
do širokoj publici nepoznatih muzičkih
istraživača sa svih meridijana...
dejvid silvijan je svih ovih godina
pronalazio puteve do svojih slušalaca,
osluškujući pre svega sebe...pokušavajući da upozna
tog momka koji je dugo morao da nosi masku
od teške šminke i kose obojene u belo
i ružičasto, krijući se od ljudi i ogledala...

poslednja dva albuma:
blemish, melanholična, otudjena, tužna priča
o rastanku...i manafon, improvizovana
minimalistička, ambijentalna posveta
velškom pesniku R. S. Thomasu,
su ponekim najžešćim fanovima izgledali
previše intimni, previše zatvoreni...
melodiju tu održava samo silvijanov nestvarni glas,
dok sve ispod njega bezobalno pliva...
granice pop muzike su tu rastegnute do pucanja...

alli: nedavno je izašla kompilacija
sleepwalkers sa materijalom iz poslednjih godina..
ima tu remixa sa dva poslednja solo albuma,
nešto od izdanja nine horses, grupe koja
pored njega podrazumeva njegovog mladjeg brata
stiva i barbierija, klavijaturiste grupe japan,
i sa jednom potpuno novom pesmom.
preporučujem, to je malo lakše za čuti:))

i tako. ako niste baš najbolje volje,
ako vas je napustio neko drag...ako
je neko izneverio vaše bezrezervno poverenje...
pustite dejvida silvijana.
biće vam lakše.