nepovratno

još jednom moja prijateljica, jasmina kan

i knjiga  nepovratno

koju je izdao zagrebački unibook

        ...

(mi smo ono što izgubimo)

Često sam, kao mlada i glupa, u stvari naivna glumica, dolazila u situaciju da pitam slavne kolege ono neizbežno a bezvezno :

„Kako pripremate ulogu?“                                   

Ili, kad sam u jednom trenutku, a još u prilično dobrim i ornim godinama, rešila da se oprobam  kao spisateljica, pitala bih nekog književnika :

„Postoji li formula po kojoj pišete roman?“                                                    

Jedino nikad, ali nikad  nisam pokušavala da budem i slikarka.                             

To, ipak, ne.

Ali sinoć, sinoć baš - Bože, kako se malo toga, u stvar, menja?!- čujem takvog opet nekog mladog  a glupog lika, gosta u  izvesnoj talk show emisiji da isto, ama baš isto, pita jednog pisca, pisca uveliko uspešnog, prevedenog na četrdesetak svetskih jezika, a on će -  poznat, inače, kao nedostižni baksuz - sasvim mirno i ljubazno :

„Pa, znate šta,  stalno zapisujem, ali stalno, uvek imam pri sebi papir i olovku pa ako mi nešto sine, ukoliko nešto čujem što mi privuče pažnju, odmah pribeležim...Jer se posle zaboravi...Misli čovek da će da upamti, a neće, ne može, zaboravi..Tako i ja...Umem čak noću, kasno noću, da ustanem i upalim kompjuter, da istipkam i sačuvam, pa ako bude trebalo, lako ću uklopiti.Ponekad mi misli idu i brže nego što mogu da ih zapišem, prosto me ponesu, a nekad opet zapnem, stanem, sve mi deluje bezvezno što sam napisao, pa tako ukrug...Piscu nema druge, mladi kolega. Upornost, upornost, upornost.“

Ups, pomislila sam trenutno, pa ako je stvar u tome, ja ću garant  napisati roman.Jer, upornost je nešto kao moje zanimanje, moj alter ego, prirodni sastojak moje prirode, moja najvaća vrlina ali i moja najveća mana.

Zato što ne umem na sitno.Da sam malo uporna. Ne, teram do daske, na život i smrt.

O tome vam pričam kad kažem - mana. 

A sve, sve to sam naučila od fucking Amerikanaca čijih sam se filmova nagledala.   

Prvo pravilo glasi : never, but never, give up.

Ponekad  čak mislim da sve što znam, da sam sve to naučila iz američkih filmova.Kriv je i jednako zaslužan Hollywood.

E, vidite, na mene je taj trivijalni razgovorčić ostavio snažan utisak.Zato što ne znam tehnologiju, nisam vična tehnici pisanja a i to se uči, postoji i fakultat za tu veštinu, veštinu koja je jednako važna kao i talenat.

Danas možda i važnija pošto je sve celofan, oblanda, famozni dizajn.

Ne znam, zatim, ni kako se stvara struktura, ma ništa tu ja ne znam, da budem sasvim iskrena.Ali hoću, hoću da pišem, hoću da pišem i izbacim iz sebe svu muku, sve svoje muke. Nekako mi je to malo, vrlo malo, pametnije od ideje metka.

Od ideje dva metka.

Uvek maštam o dva metka, da bude izvesno, konačno.

Mada, mada ću tako nekako izvesno okončati.

Sa sobom, svojom ćerkom, nekolicinom prijatelja koji jedva da to jesu, sa svetom ovim sebičnim, sa 21. vekom koji je sve naporniji i zahtevniji...ostatak dopunite sami, unapred potpisujem.

I ne, neće smrt doći po mene, ne.To sam čvrsto odlučila.

Preduhritiću je, čim vidim da se približava, čim osetim veliku bolest. A već osećam da dolazi, da se prikrada. 

Jer, ustajem smrvljena, kapci mi pali  tako da i doslovno teško, teško i jedva otvaram oči, noge me stalno i neprestano i neprijatno bole, da ne pominjem finu, lepu i postojanu depresiju koju ništa više ne može da potisne.

I, odakle da crpim razlog za ikakvu radost kad vidim svoj odlazak.Usamljenički odlazak sa ovoga sveta.

Niko za mnom zaplakati neće, a na moju sahranu će doći, u vrh glave, dvoje - troje ljudi, po dužnosti, i reći, čujem ih već, reći će:

„Zar nikog ova žena nije imala?“

„Izgleda da nije.“

„Da, neko bi se, majka mu stara, ipak pojavio, makar sada.“

Nema mnogo vremena do tog razgovora.

Nema.