vrata

gost autor:

pingvin, kadkad poludi:

( posvetio margariti)

Nekada davno, u jednoj dalekoj zamlji, nalazilo se jedno magično kraljevstvo. U tom kraljevstvu su svi bili srećni, jer je kralj bio veoma mudar i blagonaklon. Kraljevstvo je bilo bogato, stanovnici su bili radosni. Ali niko zapravo nije znao da se, brižljivo sakriven, pored kralja nalazila njegova desna ruka – jedan stari promućurni čarobnjak, koji je pomagao kralju pri donošenju najtežih odluka.

Jednog dana se kralj razboleo, i lekari su smatrali da neće preživeti, a pošto nije imao ni sinova ni kćeri, na čarobnjaku je ostalo da odredi ko će biti novi kralj. Čarobnjak se povukao u svoje prostorije i danima razmišljao, dok se nije konačno odlučio na jedan rizičan, ali, nadao se, opravdan korak.

Duboko ispod zamka, u kraljevim podrumima u koje su se bacale one stvari dvorjana koje nikome nisu trebale, u najdubljoj prostoriji podruma, bio je jedan zid pored kog niko nikada ništa nije ostavljao. Niko nije znao zašto je to tako, ali jednostavno su svi izbegavali tu stranu prostorije i ona je uvek bila sasvim čista. Čak su je i pacovi zaobilazili.

Čarobnjak je, kada je izašao iz svojih prostorija, poveo dva stražara sa sobom, i rekao im je da ponesu svaki po dve baklje. Zajedno su krenuli sporim čarobnjakovim korakom u kraljeve podrume, do najdublje prostorije, i došli do golog zida. Čarobnjak je rekao stražarima da ostave po jednu baklju u držače koji su bili prigodno smešteni na zidu nasuprot onog, pomalo jezivog, golog zida, a onda ih je oslobodio dužnosti i dao im po novčić da se nečime zabave. Stražari su oduševljeni požurili nazad kroz mračan hodnik, radosni što imaju još uvek po jednu baklju sa sobom, tako da ne moraju da tumaraju kroz sablasne podrume u mrklom mraku.

Čarobnjak je stojao nepomično ispred zida nekoliko minuta, a onda je promrljao neke nerazumljive reči i – gle! – na zidu su počeli da se pojavljuju sićušni beli tragovi. Magična boja je postepeno, liniju po liniju, oslikala konturu vrata na zidu, i sve je ponovo bilo mirno. Vrata su bila čarobnjakove visine, i taman dovoljno široka da on može kroz njih da prođe, ali jasno je bilo da je to samo slika. Odraz nečeg dalekog i mističnog. Baklje su tako osvetljavale prostoriju da je najsvetliji deo prostorije bio baš zid sa magičnim prolazom. Čarobnjak je još neko vreme zamišljeno posmatrao konturu. U jednom brzom trenutku je pomakao obe ruke na neki čudan način, i zaustavio ih u vazduhu par sekundi, tako iskrivljene. Taj isti pokret je ponovio još dva puta. Ubrzo je čuo tih, prigušen mauk, i okrenuo se ka snežno-beloj mački koja se ušunjala u podrum. Oko vrata je nosila ključ. Sasvim beo, gladak ključ, bez posebnog oblika. Gledala je čarobnjaka u oči, sa blagim prekorom. Iako na vratima nije bilo ključaonice, čarobnjak je prišao mački, i skinuo ključ sa njenog vrata. Sa osmehom na licu, tihim glasom joj je rekao „znam šta činim“. Pogledala ga je kao da mu ne veruje i pošla za njim. Sakrio je ključ unutar svoje duge šarene odore i krenuo laganim korakom kroz sasvim mračne hodnike. Osmeh je nestao sa njegovog lica, dok je išao istom putanjom kojom je došao – natrag u zamak.

Već  sutradan se po čitavom kraljevstvu pročula vest da se traži nov kralj, i da su svi stanovnici kraljevstva obavezni da dođu u zamak, gde će, sada znan, čarobnjak lično ispitati svakog podanika, i odlučiti ko je dovoljno zaslužan da preuzme dužnost kraljevanja.

Veoma brzo se skupilo puno stanovnika u dvoru. Podrum je raščišćen, hodnici osvetljeni, pacovi rasterani. Po čarobnjakovom naređenju, stražari su postavljeni u dug red niz hodnik, od ulaska u podrum, sve do one najdublje prostorije, koja je bila posebno okićena i ulepšana (naravno, sa izuzetkom zida na kojem je još uvek bledo svetlucala kontura vrata). Jedan po jedan stanovnik kraljevstva je puštan niz hodnik. Isprva su svi došli radosni i hrabri, ali pogled na dug red stražara pored kojeg su prolazili bi svakome ulio malo nedoumice i straha. Na ulazu u podrume je zazvonio jednostavan i čist zvuk zvonceta. Prvi stanovnik je brzim, hrabrim hodom došao do najdublje prostorije.

Unutra je bio samo čarobnjak, i snežno bela mačka kraj njega – usnula. Stanovnik je prišao mistiku, oko koga je zračila izvesna aura od koje bi se i najhrabriji čovek naježio. Čarobnjak mu je kratko rekao:

„Na zidu vidiš čarobna vrata. Stani ispred njih.“

Stanovnik kraljevstva je poslušno stao ispred vrata. Zavladala je savršena tišina, i vrata su počela da menjaju oblik. Više to nije bila samo kontura, već konkretna vrata – još uvek magične bele boje, ali puna, lepo ukrašena, i više ne čarobnjakove visine, već stanovnikove. I malo su se proširila – taman toliko da on može da prođe. Pojavila se i poveća crna mrlja, na mestu gde bi inače bila brava. Čarobnjak je smirenim pokretom pružio ključ stanovniku.

„Uđi. Unutra je ono što najviše voliš na svetu. Tvoje je.“

Stanovnik je uzeo ključ i malo ga zagledao. Bio je to lep, kitnjast ključ, dostojan, na primer, kraljeve lične riznice. Još uvek je bio čiste bele boje.

Lagano je prišao vratima i ubacio ključ u crni otvor u vratima, a potom, odnesen magijom, nestao iz prostorije. Posle par minuta se ponovo pojavio ispred vrata bezgranično srećan. U ruci je držao pehar iz kojeg je vadio zlatne novčiće. Koliko god da izvadi – u peharu bi uvek bilo još. Odjednom je shvatio da je pored njega čarobnjak, i da se mora vratiti pored niza stražara. Uplašeno je pogledao u čarobnjaka.

„Ne brini. Rekao već sam da je tvoj. Straži je naređeno da te ne zadržava. Slobodan si.“

Stanovnik je, kao juren demonima, hitro vratio ključ čarobnjaku i istrčao iz podruma, pazeći da niko od prisutnih ne primeti šta nosi.

Zvonce je ponovo zazvonilo…

Nije puno vremena prošlo, a po kraljevstvu se pročulo šta se dešava u podrumu zamka, i ljudi su počeli da dolaze pripremljeni. Čarobnjak je mirnim glasom ispratio svakog stanovnika u magičnu prostoriju i dopustio mu da ode sa onime što najviše voli na svetu.

Taman oblak se nadvio nad kraljevstvo.

Jedno dete, koje je volelo hleb je učinilo da svi pekari umeju da mese savršen hleb, ali je jedan trgovac, koji je voleo novac, učinio da samo oni perkari koji njemu plaćaju danak imaju vrhunsku veštinu. Jedna usamljena majka, koja je volela blagostanje, je učinila da na svetu niko više ne bude bolestan, ali je jedan prosjak, koji je voleo novac, učinio da se svi bogati ljudi razbole. Jedan vitez, koji je voleo osmeh, je učinio da više ne bude ratova, ali je odmah posle njega jedan lopov, koji je voleo da uzima, učinio da susedno kraljevstvo istog trenutka napadne, kako bi u metežu mogao više da pljačka.

Čarobnjak je mirno posmatrao rezultate svoje odluke, i uporno mazio mačku kraj sebe, koja je postajala sve uznemirenija.

Zvonce je odzvonilo. Konačno su svi stanovnici kraljevstva otišli u podrum. Svako je dobio ono što je najviše voleo na svetu, a kraljevstvo je bilo u ruševinama i polako se raspadalo. Samo je jedna lutalica još uvek pevala.

U pitanju je bio ulični muzičar, bez novčića u džepu. Živeo je iz dana u dan. Jedino što je posedovao bila je odeća koju je nosio i frula koju je svirao. On je ostao izgubljen u pesmama o sreći, i bio podjednako veseo sada, kao i ranije, dok je kraljevstvo cvetalo, i dok su svi oko njega bili radosni. I ranije su stanovnici kraljevstva mislili da je lud, ali sada su bili sasvim sigurni. Po nalogu čarobnjaka, dva stražara su prišla lutalici.

„Naređeno je da svi stanovnici odu u zamak i posete čarobnjaka u podrumu. Da li si ti to učinio?“

„Nisam, dobri ljudi. Ali ja za taj proglas nisam ni čuo! Rado ću udovoljiti čarobnjaku, ako mu baš ja trebam.“

Među stražarima se već dugo šuškalo o „jedinoj osobi koja se neće odazvati na čarobnjakov poziv“. Čarobnjak je još onog dana kada je prvi put sišao u podrume rekao stražarima da čekaju i da pažljivo prate ko je ušao u podrume, i da mu na kraju i dovedu onog čoveka koji se nije sam odazvao na poziv.

Lutajući muzičar je zadenuo svoju frulicu za pojas i veselo odskakutao do kraljevog dvora, a ona dva stražara su ga pratila. Pevušio je neku veselu pesmicu, koju nije pevao još od detinjstva, a eto, sad je se setio!

Dok je prolazio pored dugog reda stražara koji su svi strogo gledali u njega – nije ni za trenutak zastao, nego je podjednako veselo došao do najdublje prostorije kraljevih podruma, gde je prestao da pevuši i s poštovanjem ušao u prostoriju u kojoj je bio čarobnjak.

Mačka, koja je do tog trenutka spavala, se pridigla i upitno pogledala pravo u lutalicu, a potom u čarobnjaka, pa ponovo u lutalicu. Čarobnjak se obradovao.

„Čekao sam vas.“

„Zar mene? Ali ja sam samo lutalica. Kako mogu da vam pomognem? Nešto vas muči? Želite li možda da čujete neku pesmu? Da se oraspoložite?“

„Ne, ne, .. muziku ćemo ostaviti za kasnije.“, čarobnjaku je blago zadrhtao glas, po prvi put, „Stanite ispred ovih vrata, molim.“

Lutalica je pomalo zbunjeno prišao vratima, da bi ona istog trenutka izgubila oblik koji su do tad imala, i pretvorila se u onu bledu konturu koja je na početku i bila tu. Brava se, takođe, izgubila.

Čarobnjak je pružio ključ (sasvim običan ključ, bez posebnog oblika) lutalici i rekao mu, kao i ostalima, da se iza tih vrata nalazi ono što on najviše voli na celom svetu, a zatim je seo u svoju stolicu i zaspao. Mačka je frknula, uskočila čarobnjaku u krilo i, takođe, zaspala.

Lutalica je bio zaintrigiran. Nije znao šta da radi sa ključem, a baš  ga je zanimalo šta će biti iza vrata. Dobro se zagledao u vrata pred sobom. Opipao ih je, i shvatio da su samo kao nacrtana na zidu. Ključ  nigde nije mogao da stane. Posle par minuta pokušavanja, odustao je i odložio ključ na stolu u blizini, te počeo da tiho (da ne probudi čarobnjaka) svira neku jednostavnu melodiju na fruli.

Onda je nestao.

Zvonce na površini je isprva lagano zadrhtalo, a zatim počelo da lupka laganim ritmom. Niko to nije ni primetio.

Posle par minuta, zvonce je prestalo da lupka, čarobnjak se probudio, i lutalica se ponovo pojavio u prostoriji. Čarobnjak je bio radoznao.

„I? Šta nosite sa sobom? Šta ste videli?“

„Oh, žao mi je. Nisam uspeo da otvorim vrata, tako da sam samo na fruli odsvirao melodiju koje sam se setio dok sam dolazio u dvor. Nadam se da vas nisam probudio.“

„Ne, Visočanstvo, ne morate se izvinjavati. Sada je već sasvim jasno da ste baš vi čovek kojeg smo čekali.“

„Ja, kralj? Ozbiljna je to dužnost. Ja sam samo lutalica..“

„I naša jedina nada.“

Lutalica nije progovorio ni reč, već je pogledao čarobnjaka u oči i klimnuo glavom.

Kontura vrata je istim laganim pokretima kojim je nastala, ponovo nestala, i zid je ostao prazan kakav je i bio, a ključ se pretvorio u krunu. Sve što su ostali stanovnici doneli iz sveta iza vrata je nestalo. Sva dobra i zla dela – nisu više važila. Sve se vratilo u blagorodno stanje. Mačka je počela da prede, i da trlja svoja leđa o kraljevu nogu.

Sutradan je proglašeno da je pronađen novi kralj, a stanovnici kraljevstva se ničega magičnog nisu sećali. Lutalica je, pun poštovanja, uveseljavao umornog bivšeg kralja sve do njegove smrti, a onda preuzeo dužnosti, sa svojom novom krunom. Kraljevstvo je nastavilo da živi u sreći i blagostanju.