Bila ja u Guči! Dobro, nije mi prvi put i nisam išla samo zbog trubača i svadbarskog kupusa, ali što mi je bilo lepo, nemam reči da vam opišem.  A volim, bre, ta masovna okupljanja sa pevanjem i ožderavanjem i  da sam neka vlast uvela bih neki zakon da sva  punoletna lica MORAJU bar jednom u životu da posete i Guču i Exit. I nema – neću, ja ne slušam tu vrstu muzike. Ima da ideš, bre, pa posle pričaj šta hoćeš. Mislim, otkud znaš da l’ je glupo, ako nisi to doživeo?

Ej, a prvi put me jedva odvukli u Guču. Ma bre, kad su mi pomenuli da slušam trubače, kosa

... na prethodni blog ....

u stvari ... ovaj blog je nastao samo kao dobar razlog da slušamo muziku, naravno ko je raspoložen

Miloradkakmar je kolega iz potpalublja čije tekstove redovno čitam.

On dosta toga kaže i kada ćuti.

  Ne bih rekao ni za život zašto sam odlučio da pišem o ćutanju? Ne bi iz mene izvukli ni zarez, kamo li slovo, o tajanstvenosti misli nikako me ne pitajte, one su zaključane u najzabitije predele uma, u zaborav, pod katancima i lancima ne vredi im ni da pomisle da izađu.

  Mučim k’o zaliven, a znam mnogo toga. Začepio sam gubicu, presušio k’o izvor vode, nema izgleda da progovorim o bilo čemu, a ponajmanje o ćutanju.

  Ćutanje je zlato! Ono je u trezorima, oko vrata u nedrima, na prstima .. u malom prstu je ćutanje, u završecima nerava, na jagodicama. Krv da mi pustite iz njih ne bih progovorio, nem sam, pogubio sam sve reči kojima mogu da kažem ono o čemu ćutim.

Nagrada za hrabrost, talenat i pristojnost 

Eto juče.. pune tri godine. Pa reko' da vidimo ko je šta imao... :)

„Puška okačena na zid u prvom činu, u trećem činu mora da opali"

 Mada u „najboljim godinama“ još uvek ponekad umem sebi priuštiti i malo nepatvorenog mazohizma, kao obavezni trening krvotoka, želuca, logike, strpljenja i sveopće izdržljivosti.
Odmah da se razumemo – tu ne spadaju povremeni „Ko izdrži duže“ ekscesi slušanja narodnjaka s prijateljima u kojima, a što to ne reći -  često pobeđujem.

EDIT: morala sam da otkljucam jer me neki blogeri zamolili da to uradim zbog dobrobiti covecanstva.

Al ja imam tolko posla pa ne mogu da komentarisem puno...obaveze

Linkujem vam tekst LAURA A. MUNSON iz New York Times-a koji sam procitala jutros. Procitajte ako smete. Ja sam isla do kraja i ne kajem se.

Those Aren't Fighting Words, Dear

Snovima se radujem, stvarnosti se nadam.

   Dete sniva o tome kako će postati veliko, kako će umeti sve  što stariji  znaju, mnoštvu bombona i čokolada, ljubičastim i šarenim balonima, kasnije pod uticajem roditelja i okoline sanja da bude doktor, pevač/ica/, inženjer, automehaničar, konobar, medicinska sestra, glumac.... Odrasli ne znaju da sanjaju lepe stvari.