I tako prolaze godine, al’ njega ne popušta, samo mu se ona tuga preobratila u neki baksuzluk. Iznervira se za svaku glupost, treska se po kući, psuje, ništa mu ne valja -  ni ja, ni deca, ni varoš. Ne znam šta nisam probala da ga nekako vratim u ono stanje od pre, ništa nije pomoglo. Moli, kumi, preklinji, plači, svađaj se – ništa. Kaže, kome se ne sviđam ovakav, može da ide. Gde, bre, da idem? Nisam otišla kad si me prevario, kako sad da odem? I gde? I gde deca da odu?

A što mi je njih dvojicu bilo žao, i sad me duša boli kad se setim kako su ga se plašili! Ako

Genetski modifikovana hrana (GMH) već neko vreme ima znatnu uzlazeću putanju, količina te tvari je značajna po marketima a prodrla je i na pijace gde je uobičajeno, do sada, bilo da se tu prodaju samo povrće i voće proizvedeno i poraslo u ratarskim domaćinstvima. GMH postaje, naporom i uticajem marketinga u službi velikih proizvođača hrane, neophodni deo dnevne doze za građane koji bez konzumacije takovih proizvoda misle da skraćuju svoj vek na planeti i imaju osećaj uskraćenosti. Proizvodi se nova vrsta hrane iznuđeno, bliži se kraj onog povrća što raste autohtono iz semena bez umešavanja ljudi i uz trošenje kiše i onoga što ima u zemlji na kojoj raste. Ali pokazalo se da toga roda nije dovoljno, razlog je uvećanje broja zemljana, ima mnogo usta koja ga potražuju hranu pa je nadoknada nedostajuće količine proizvedena sa dodatcima koji ubrzavaju rast, povećavaju količinu i daju veoma lep izgled. 

 4.

U velikom, takoreći konjskom skoku preskačemo vekove, tokom kojih su ove životinje preplavile južnoamerički kontinet, prilagođavajući se novim uslovima života i, manje-više, formirajući dva glavna rasna tipa shodno njihovoj nameni: radni konj, na imanjima gaučosa, i jahaći, u vlasništvu indijanskih plemena, koji se koristi u ratovima, ali i za jelo, kao delikates. Iz tog vremena izdvajamo i jedan jezički kuriozitet koji slikovito dočarava prestižni status gaučosa, čiji su konji nazivani Pingo, prema reči koja označava penis.

 Zaustavljamo se na početku

Jedno od najnepristupačnijih javnih preduzeća, u novinarskom smislu,

Dan petnaesti, 20. oktobar

*

Kako se spuštam od Muktinaha, tako i cene padaju, pa sam dan uoči dolaska u Tatopani ručala za svega dva dolara, što je bilo gde na planini nezamislivo -- toliko tamo košta kafa. Sasvim neočekivano, ta silazna linija cena zaustavlja se u Tatopaniju i ponovo vrtoglavo skače do možda najviše tačke na cenovnom grafikonu cele Anapurna rute. Iako sam odabrala sasvim običan hostel, najjeftinija porudžbina u meniju iznosi čak šest dolara.

Kusam moj mo-mo s povrćem, a svaki zalogaj mi zastaje u grlu. Gledam prepune porcije drugih turista i razmišljam o tome koliko se, u finansijskom smislu, razlikuju kratka putovanja od dugih. Budžet kojim raspolažem svakog meseca uklapa se u srednji prosek budžeta putnika dugoprugaša ali ove cene na Anapurni su za mene previsoke.

Dugo nisam napisao neki blog, a i ovi što ih ranije napisah nisu bili toliko važni. 

Međutim, ovaj jeste.

Važan blog je kad verujem da ga treba pročitati i preporučiti. Da se u ovu akciju vredi uključiti.

Hvala Ivanu Ćosiću na instrukcijama.

Hvala Dragani Đermanović - na inicijativi i energiji.

 

Poplave uzrokovane „Tamarom" ljutito ciklonski nastrojenom nad Balkanom i tako velike da nema nijednog dovoljno starog koji bi se setio kada nešto slično beše ovuda. Desilo se i onda na brzinu, preko noći, grade nasipe da spasu šta se spasti može, sele ljude na bezbedno jer je voda u gradovima stigla do visine koja ugrožava živote. Premijer ide okolo i kuka da je ovo sve strašno, širi beznađe i strah umesto da pokaže kao vođa da ima nade i da će se nevolja prebroditi i slika se u ulozi neposrednog spasioca ili doturača namirnica i drugih potrebština umesto da sedi na komandnom punktu i komanduje, kontroliše, predviđa I organizuje. A hiljade ljudi po sportskim halama ili već gde čekaju da voda ode iz njihovih naselja pa da se vrate i počnu obnovu tamo gde se to može a gde ne da vide kako će u novi život da krenu.