U Srbiji je loše stanje, vrlo loše stanje. Skoro svako koga poznajem, a da ima mogućnosti, bilo intelektualnih bilo finansijskih, razmišlja o odlasku, ili barem, o slanju dece u inostranstvo na školovanje, po mogućstvu bespovratno...

Jedan od najilustrativnijih primera je taj da vam režim u Srbiji, nebrojenim dostupnim sredstvima maspropa; digresija, recimo, ubacujući u vaše sisteme svesnosti samo jednu jedinu, malu reč, i  uz neprekidno mantričko ponavljanje dok ne postane deo vašeg rasuđivanja, kraj digresije; ispira mozak da je dobro (za otadžbinu) imati decu. To u velikoj meri jeste tačno, međutim ono što režim u Srbiji previđa jeste da srpska deca vole da piju mleko, a mleka u državi nema, ili u sramotnoj meri, ima ga po skandalozno visokim cenama.

LUA

I know that it is freezing, but I think we have to walk,  I keep waving at the taxis, they keep turning their lights off. But Julie knows a party at some actor's West side loft, Supplies are endless in the evening by the morning they'll be gone.

When everything is lonely I can be my own best friend, 'll get a coffee and the paper, have my own conversations. With the sidewalk and the pigeons and my window reflection the mask I polish in the evening by the morning looks like shit.

And I know you have a heavy

Sretnem Jovudokrova jesenas u našem rodnom gradu i čovek mi ispriča kako je preko neke naše turističke agencije za debele pare dobio posao u Španiji. Fizički doduše, ali Jovadokrova u tom trenutku nije imao mogućnost da bira.

Lepo se tamo snašao i htede, kaže, posle da im se zahvali u medijima što su mu to omogućili, ali niko nije hteo da objavi njegovu priču, pa čak ni fotografiju. Kažu, žalimo slučaj, jer se dotična turistička agencija već reklamira kod nas i jedan je od stalnih komintenata, tako da joj vaša reklama nije potrebna.

He, pa nisam ni ja

Sticajem srećnih, predratnih okolnosti, prva knjiga sa mojim imenom kao autorom objavljena je decembra 1990. godine zahvaljujući velikom trudu nekadašnjeg košarkaškog reprezentativca, a sada košarkaškog trenera Zorana Prelevića. Knjiga „To je samo rock and roll" nastala je Zoranovim izborom satiričnih komentara i aforizama, koje sam od 1984. do 1990. govorio u emisijama II programa Radio Beograda „Niko kao ja" (urednica Tanja Nikolovski) i „To je samo rokenrol" (urednik Radoman Kanjevac). Dragulj ove prve publikovane knjige je duhoviti, vrcavi pogovor Zorana Prelevića. Hvala mu na svemu!

Onomad objavih priču Doček. Jedan bloger me je opomenuo da je tmurna i kukavna i zamislila sam se. U toj priči je zastupljena samo ženska strana. Možda bi mogla i ovako da se nastavi.

 

Zvuk zključavanja vrata  ga je trgao iz sna. Na TVu su se smenjivale blještave režirane novogodišnje proslave, mogao bi se zakleti sasvim iste kao svih prethodnih godina.  Lenjo se protego u fotelji i pružio ruku ka daljinskom. Menjao je kanale, ali mu ništa nije moglo zadržati pažnju duže od par sekundi. "Isti program svake godine. Ima li ikog da smisli nešto zanimljivo",

Njeni prsti su nervozno savijali praznu kesicu smeđeg šećera. Aleks ima predivne prste. Tanke i prave, ne predugačke, blede, sa gotovo pravougaonim noktima. Isečeni na kratko čine da njeni prsti, protivno plasiranim mišljenjima njujorških trendsetera, izgledaju još ženstvenije. Kompletnom očaravajućem utisku, može biti, doprinosi i night sea nijansa tamno plave kojom je nalakilarala nokte. Night sea je ime i prezime boje laka, znam zasigurno jer to je bio poklon od mene, za neki običan dan. Ona je to zaboravila, siguran sam. Da se kojim slučajem setila, skinula bi ga ili ga ne bi ni stavljala kada zna da dolazi da sa mnom vodi ovaj razgovor…

Razgovor… Uvek sam imao problem sa komunikacijom…

Pre par godina dobio sam pozivnicu za predavanje na temu “Lideršip i Humanitarni Rad“ od jednog udruženja čiji sam višegodišnji drug član. I ova pozivnica, kao i mnoge slične, bi završila u košu i ne bi ozbiljno bila uzeta u razmatranje i moguće pohodovanje, samo da nije bilo imena predavača – Bil Klinton. 

Pored predavanja bila su predviđena i dva susreta sa Mr. President-om, kako je stajalo u kraćem upustvu i satnici predavanja, a planirana za pre i posle predavanja. Lepo... baš lepo, mislim se nešto u sebi, biće to idealna prilika da postavim par pitanja oko vojno humanitarne akcije koja se odigravala na tlu Srbije u vreme predsednikovanja Bilija, a sve u laganoj koktel atmosferi.

Tokom dana mi je skoro uvek uključen radio, podešen na džez stanicu koju zovu najvećom, najboljom i šta-ja-znam-kako-još-veličanstvenom u Kanadi, a i šire (ne ustežu se), koja je ušla u neke od mojih tekstova kao i u moje uši, jer nekad inspiriše a nekad i nervira, ali postoji nešto što mi ona tj. ljudi iz male kutije nekad urade i što je apsolutno prekrasno: puste neku stvar, ja ne obraćam pažnju, i odjednom - zaustavim se.

Kakav blesav dan.

Kupujem jutros jagode na pijaci, stojim dugo u redu. Jagoda imaš gde hoćeš a kod njih je uvek red. S razlogom.

Plačam čoveku novčanicom od 1000. Vidim, vraća mi previše. Uzimam to i pitam: „Pa šta je sad, ja Vama dala 1000 Vi mi vraćate 1800".
Čovek se prvo trgnuo, valjda sam zvučala napadački. Kad je shvatio, bog zna kako se zahvaljuje, viče za mnom.
Moš misliti, kamo sreće da je to normalno.