Alexandar Lambros

Balkon je postao pre(o)tužan.

Znam da je u noći slave ošišanih momaka, bogohulno posvetiti pažnju bilo kom drugom sportu, ali mi iz rukometa, već godinama iz „drugog reda“, pokušavamo da svoj sport vratimo na floskulu „stare slave“, pa ću tako večeras uobičajeno štucati na nečije coktanje i negodovanje – Evropsko prvenstvo u rukometu za žene!

Srpski timski tenis na krovu sveta!

Finale Dejvis Kupa: Srbija - Francuska 3:2 !!!

Konačno je svoj rezultat dalo višegodišnje, postepeno prikupljanje teniske energije.

Teniski savez Srbije pridružio se drugim sportskim klubovima i savezima koji su izdali svoju publiku zarad sitno-šićardžijskih interesa. Do karata nisu mogli doći "obični" navijači jer ih je većina bila raspodeljena po zanimljivim ključevima. 

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

Ovo je trebalo da bude blog o Peđi Stojakoviću, ali to se odlaže već nekoliko meseci (nadam se da će da bude u najskorije verme)

Dakle, kad smo već kod košarke:

Dako Miličić je konačno dobio pravu šansu.
Ovog momka sam prvi put primetio 2001. protiv Partizana, kada je neki odbitak pokupio u nebesima i zakucao preko punog reketa igrača, a onda je u sledećem napadu Vlado Šćepanović bio fauliran i imbecili sa RTS-a su vratili snimak faula... i tako uvek rade u evropskoj košarci... koliko god da evropska košarka zaostaje za NBA, to je zanemarljivo u odnosu na to koliko zaostajemo u kvalitetu TV prenosa. Elem, Darko se nametnuo pre svega fizičkim karakteristikama kakve nisu viđene u belca.

jeste, opet kosovo,

ustvari, ne kosovo nego jedna emisija s kosova, nije prvi put da pričam o njoj.

svi razgovori koje je do sada vodio ničić sa svojim gostima moogli bi da se opišu kao zanimljivi (u zavisnosti od teme i kako kome) ali ovaj koji ću sada pustiti spada u (mogli bi da razumeju oni upuićeniji u prilike na kosovu) domen naučne fantastike. 

sagovornik - milan ivanović poznat je po mnogo čemu na kosovu, nije sve loše, ima on i dobrih strana - ne viče kad govori i usopeo je da zajebe i vučića u sedativnoj intonaciji dok odgovara na pitanja - a

I tako.. zavalite se. Kvalifikacije su danas, a trka sutra u dva. I ako vas neko pita, formula se u stvari kaže momua ili nešto tome slično.

... I da, ovo je poklon blog za Snežanu Mihajlović.