Znate ono kad zena plavog oka i rascepljene usne sedne pored Coveka Svog Zivota i krene da prica kako je sa njihovim brakom sve u redu, a da njen muz sve radi za njeno dobro? Niti ona njemu zamera sto je on alkos i nasilnik, niti sto je latentni homic ili/i emotivno nedojebani edipovac.  Samari i pesnice po njenom licu najbolje svedoce o skladu te veze dvoje lepih, ali tranzicijom sjebanih ljudi. Ne bi on, al eto - tranzicija.

Ova urbana polubajka bavi se slicnom temom.

Pozorište jeste u službi čovečanstva. Neverovatno je koliko se malo govori o snazi i moći koje pozorište ima. Ili koje bi moglo da ima. Naročito u zemljama koje bi u prvi plan trebalo da stave reforme i celokupne društvene promene. Naročito u našoj zemlji, gde je kultura maltene izjednačena sa estradom. Upravo zato što jeste univerzalno, što nije konfliktno, što se bavi ljudskim dušama, strahovima i sumnjama i time menja sliku i o nama samima; što je u korelaciji sa drugima i u dijalogu sa svima; što premošćava ne samo kulturne razlike; što promoviše ideje i pozitivne vrednosti koje bi svi zajedno trebalo da poštujemo, što kritikuje one koje bi svi zajedno trebalo da kritikujemo.... baš zato je čudno da se pozorištu, u nas posvećuje veoma malo pažnje. 

Traparao ti, ne traparao, starost bila ona nakaza ili ne, dolazi ne pitajući.

Kupiš šporet, prođu godine i on ostari, sve se češće kvari, plaćaš popravke dok ne dostignu cenu novog šporeta i kupiš novi. Ista stvar je sa mnogo stvari koje svakodnevno upotrebljavamo.

Ali starost! Ne možeš kupiti novu mladost. Ma kako se dobro držao i izgledao u poznim godinama, česti su kvarovi organizma. Neki se uz lekarsku pomoć mogu popraviti ili bar ublažiti a nekima nema leka. Počneš da se prisećaš unazad do dečaštva i mladosti,  padne ti na pamet ovo ili ono što si

Gost-autor: Michael Petković 

Danas američki MTV puni 29 godina postojanja na svetskoj medijskoj sceni. Budući da je u slučaju MTV-a reč o kultnom simbolu koji prati i učestvuje u oblikovanju kulture mladih širom planete, red je da o njemu navedem barem nekoliko osnovnih činjenica.

"Narodu ste srpskom darivali srce" piše na grobu dr Elizabet Ros, lekarke i velike humanitarke iz Edinburga, sahranjene u Kragujevcu. Ona je bila samo jedna od preko 600 pripadnika britanskim medicinskih misija koji su tokom Prvog svetskog rata došli u Srbiju da vojsci i građanima pruže neophodnu pomoć u tim teškim trenucima. Među tih 600 dobrovoljki i dobrovoljaca, veliki broj ih je bio iz Škotske. Jedan broj njih je nakon rata i nastavio da živi u Srbiji, pomažući joj da se ponovo uzdigne nakon ratnih razaranja. Doktorka Evelina Haverfild, koja je u Bajinoj Bašti osnovala sirotište je, u znak zahvalnosti, sahranjena u porti tamošnje crkve, što predstavlja veliku počast. Njihova hrabrost i humanost utkane su u samo srž odnosa naših država.

Знам да је препорука модерације да се ипак не отвара нови пост барем док се не закључа стари.

И знам да је многе на Блогу Б92 хиперинфлација постова под овим горњим никнејмом већ доводила до очајања толико дубоког да су помишљали и на цијанид који је ето опет, као што то правила постпостмодернизма налажу, после Нирнберга 1945. враћен на политичку сцену као модни стил и у овој нашој текућој 2017, али до овог сада поста долази искључиво због моје расејаности у којој сам заборавио на обележавање једног од, по мени, најзначајнијих датума српске културе овог нашег времена.

Наиме, ради се о томе да се ових дана обележава 20 година постојања Одбора за стандардизацију српског језика који је, барем што се мене тиче, једна од најзначјнијих институција које је српско друштво ипак успело да изнедри у времену пропадања свих других институција и у времену пропадања вредности на којима су генерације одгајане.

Otvoreno pismo minuskulnim neprijateljima filozofsko-politickog i pravnog Diskursa nad Diskursima Vuka ibn Mudrost Al Promisao Jeremica, Ministra inostranih poslova, Filozof-naturalis-a, Kozmo-futurologa extraordnaire i Pretece Misli (sui generis).