Nemam blagu nameru niti da se ubeđujem niti da se naganjam ovde oko ideologije i metoda Muslimanskog bratstva. U beleškama na margini ću ponuditi literaturu (i) o tome, pa kome je stalo do učenja samo napred. Prema njima otprilike imam isti stav kao prema ovdašnjoj vladi, koji sam objavio u jednom od mojih prvih tekstova ovde, (vidi koincidencije!?) tačno u dan pre pet godina: Da se razumemo, osećam se dosta glupo braneći vladu koja mi u suštinskim stvarima nije bliska (suviše konzervativna iliti desna za moj ukus) ali čiji rad sam osetio (pa i na svojoj koži) kao bitno poboljšanje u odnosu na prethodnu. Osim toga branim je zbog demokratskog principa (daleko bilo da slepo verujem u demokratiju) ali ako smo dogovorili jedna pravila onda se ta pravila (barem po meni) ne mogu menjati u toku igre kako kom gubitniku (izbora) ili užirenom oficiru pada na pamet. No, to je nešto što ta "sekularno-nacionalisticka 'obrazovana' elita" ne može da shvati.

Naravno da su studenti u pravu, drugačije ne može biti. Samo, šta hoće? Bemliga ako oni i sami znaju. Ali hoće. Nešto. Za početak - makar po sendvič.

Nema veze, malo ćemo da protestujemo, svako iz svojih razloga (khm, evo Sandžak, na primer, čuvena akademska i demokratska sredina). A onda će drug Tito da kaže da su studenti u pravu i biće Kozaračko kolo. Dobro, Kozara je sad u inostranstvu. Neka bidne moravac.

Manje od sto godina trebalo nam je da dođemo do toga da bi Dobrica Ćosić, da je živ, mogao bez mnogo muke da napiše novi roman sa ovakvim naslovom, hiperrealistički opisujući Srbiju u drugoj deceniji dvadesetprvog veka.

Dve slike koje govore više od dve hiljade reči. O Srbiji ali i o svetu u kome živimo i o Evropi kojoj težimo. 

 

Ni u kakvoj. Međutim, na srpskoj političkoj sceni pederi i Kosovo su povezani neraskidivim vezama i to je postalo neka vrsta tradicije. Tradicionalno, s početka jeseni novine se napune člancima o pederima, koji su uvek nekako u direktnoj vezi sa Kosovom jer pederi hoće svoju paradu i baš ih briga što je Srbija ostala bez Kosova a nepederima to smeta i onda oni prete pederima da će svašta da se desi ako bude parade. Onda ministar policije obećava pederima da će sve biti u redu i da mogu slobodno da se šetaju a pederi stanu pa se rugaju nepederima „uta - ta“ i onda svi popizde.

Danas je svakako dan za nostalgiju, na nju, hvala na pitanju, niko nije imun, zašto bi mene zaobilšo. Sluša se malo muzka Jugoslavije, sećamo se da smo na današnji dan baš lepo, obilato jeli, mi se radovali slobodnim danima, putovalo se dosta - kod rodbine na selo, jer svinjokolj je, a umeo je počesto i da nas obraduje sneg...
Trpeza je bila gotovo uniformna, ali svakako nije u

 

 

U želji da prevaziđem ovu post-prazničnu  depresiju, odlučio  sam da ponudim ovaj kraći prilog kao novogodišnju čestitku blogerima koji još imaju snage da čitaju nove postove. A i brojke su se složile (za detaljnije objašnjenje vidi dole).

Još od antičkih

Želim da se ovaj post shvati kao poziv da se narodu kaže istina o svemu, ništa ne idealizovati ni satanizovati, jednostavno ne lagati narod i omladinu radi uskostranačkih interesa.

Nije mi namera da ovo bude uvod u izanđalu raspravu o četnicima i partizanima već da ukažem na neprimerno prećutkivanje istorijskih činjenica i nemušto saopštavanje kako je Srbija odana antifašizmu, kako je dala ogroman doprinos borbi protiv fašizma, a da se izbegava svako pominjanje Narodnooslobodilačke vojske  i partizana. Srbija više zvanično nema ni Dan ustanka pa koje su se to onda snage niotkud pojavile i dale doprinos pobedi nad fašizmom?

 

Eto, juče je obeležena 67.godišnjica oslobođenja glavnog  grada  Srbije u 2.svetskom ratu.

Izveštaj o tome RTS pokaza u 31 minutu udarnog dnevnika ,a gradska TV STB u 16-oj minuti udarnih vesti.

Naslov iz novosadskog Dnevnika od 22. novembra 1967. Logično, naslov se odnosi na događaj od prethodnog dana, a ja se tog dana sećam do neverovatnih detalja, iako sam imao (samo) osam godina. Nije ni čudo, tog dana sam imao najsnažniji osećaj prekognicije u životu.