Amerikanci sve više i sve češće protestvuju protiv novih propisa vezanih za bezbednosne preglede na aerodromima. Nove i sve rigoroznije mere neki čak tumače i kao uznemiravanje građana. Počele su da stižu brojne žalbe. Pre nekoliko godina mere su počele skidanjem cipela, kaiševa, pa zabranom unosa tečnosti i kremastih materija u putničke kabine aviona, onda su se pojavili skeneri koje putnike ogoljuju pred službenicima bezbednosti. Pojavile su se brojne spekulacije šta ovi skeneri pokazuju i otkrivaju i u kojoj meri to narušava privatnost, da li se te slike negde pohranjuju itd.

Kad kažeš ne može - šta to tačno znači?

I nove tehnologije, i beskrajan talenat, i entuzijazam, i podrška.

Gledajte, uostalom:

Miško Nećak&Mixer&Imlek.

Imlek oživljava Savamalu spojem inovativnosti i kreativnosti, video projekcijom na fasadi zgrade.

U okviru Mikser festivala 2012 kompanija “Imlek” podržava “3D mapping”, projekat autora Miška Nećaka koji se realizuje na fasadi zgrade u Karađorđevoj 43, ispod Brankovog mosta. Najmoćnijim inovativnim, tehnološkim spojem između komunikacija i umetnosti

A možda je bavljenje jednim ordinarnim, psihički poremećenim slučajem poput Šešelja ustvari naša zaslužena kazna. Račun koji konačno moramo da platimo za to što smo se toliko dugo poigravali smislom da smo na kraju sve obesmislili. Što u ovoj zemlji više ne postoji APSOLUTNO ništa što nije nagriženo besmislom koji kulja i zatrpava nas odasvud.

To što se bavimo jednim ordinarnim ludakom, račun je za to što smo do temelja razorili zemlju u kojoj živimo. Što smo pucali na Sarajevo. Što smo oprostili ono što se u pristojnim društvima - ili makar društvima koja pretenduju na to da ih drugi smatraju pristojnim - nigde ne (o)prašta. Što smo od zemlje u kojoj smo živeli (Jugoslavije, Srbije, koje god) napravili razvalinu koja se svakodnevno sve više samourušava. Možda je, naposletku, normalno i logično da nakon što smo urušili sve ostalo na kraju i sami počnemo da se urušavamo u besmisao koji smo sebi stvorili. Što smo dozvolili da se u paramparčad razbije sistem vrednosti. Što moralni, pošteni i savesni ljudi ovde služe jedino za sprdnju. 

Pominjao sam već na blogu da sam iz Demokratske stranke izašao 1993. kad se u nju učlanio Šešeljev prebeg Vojin Vuletić. Tačnije, ne učlanio nego još gore: kooptiran, što će reći da je rukovodstvo Žutog preduzeća jedva dočekalo osvešćenog četnika i agitatora za Zapadnu gvanicu Svpstva vaskolikog: Kavlobag-Ogulin-Kavlovac-Vivovitica da dođe i pojača stranku, demokratsku. To desničarenje

"Ana Karenjina" nalazi se u lektiri za drugi razred srednje škole, dakle predviđeno je da je čitaju šesnaestogodišnjaci. Uopšte ne ulazeći u to da li i koliko klinci sad i čitaju lektiru, ili umesto toga odgledaju film ili ni toliko, pokušavam da raspetljam šta sam ja sa šesnaest godina mislila i na koji način sam razumela Anu. I odgovor je – ništa i nikako. Ana kroz svoju aferu sa Vronskim upoznaje strast, upoznaje sebe kao ženu.

******

Molim Svedržitelja Srbije* da upotrebi sve mere koje su mu po zakonu na raspolaganju da okonča balvan-revoluciju** koja poslednjih dana uzima maha i širi se Srbijom.

Organizovane grupe koje su ovih dana blokirale više puteva, pruga i mostova svesno i namerno krše zakone Republike Srbije i onemogućavaju poštene građane i poreske obveznike u normalnom životu i radu.

Ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu? Ogledalo se namršti, stavi prst na izborano čelo i zamisli se. Posle dužeg vremena začu se njegov glas: U prošlosti sam imalo velikih problema iskreno odgovarajući na ovo pitanje... više puta je moje postojanje u jednom komadu dolazilo u pitanje! Ne želim da odgovorim! Uostalom, mnogi pisci i filosofi su se tokom Istorije bavili mnome, evo baš mi pade na pamet Ogledalo čudesnog, Pjera Mabija a on je samo jedan od mnogih.

Na početku, voleo bih da se razumemo: ovo nije tekst o Ivici Dačiću. 

Reformisani Dačić samo je povod ― iako mu se ne može sporiti da je potpunom rehabilitacijom SPS-a uspeo nešto što se koliko juče činilo kao mission impossible ― ovo je tekst o nama: nereformisanima, zaostalima u lošoj prošlosti, o nama (zlo)pamtilima, jednostavnije rečeno: kočničarima sveopšteg progresa… 

 Naš problem, naravno, nije toliko što je Dačiću oprošteno sve ― problem je u tome što nama nije oprošteno ništa.