Deda Mraz je nekima koje poznajem doneo novi zivot, a neke "oslobodio"od istog.

Ja sam novogodisnju noc provela kao sto dolikuje mojoj situaciji - smerno i mirno. Jedino sam zalila za koktelom od nara i tekile i odlaskom na spavanje pre 1 sat posle ponoci.

S obzirom na sastav ekipe i situaciju, igrali smo se kontemplacije i predvidjanja buducnosti. Ja sam na osnovu licnih podataka (uz pristanak pojedinaca :-)) predvidjala ko ce koliko da zivi i sta ce ga zivota lisiti. Ako volite da znate, i dosade vam sarme i ruska salata, evo materijala da se i sami poigrate:

     Таko glasi naslov romana Nikoloa Amanitija, najpoznatijeg italijanskog pisca mlađe generacije, koji u svojim romanima i pripovetkama oslikava mračne strane svih slojeva savremenog italijanskog, ili bilo kog Zapadnog društva. Njegovo stvaralaštvo moglo bi se odrediti kao crnohumorni, satirični horor. Sve slabosti jedne civilizacije lišene ideala i velikih ciljeva ispoljavaju se u ponašanju i postupcima mladih ljudi, koji u Amanitijevim pričama neumitno upadaju u vrtlog nasilja, kriminala, droge. Ni vinovnici takvog stanja stvari, njihovi roditelji, nisu prikazani u boljem svetlu. 

Fireworks? No, firearms.

Osvanulo je divno, sučano jutro u Buenos Airesu. Sa prvim zracima sunca, krenula sam put nacionalnog aerodroma koji se nalazi u srcu grada. Prolazim ulicom u kojoj živi Lucila i uz put nailazim na sliku koja me je tako podsetila na centar Beograda u ranim jutarnjim satima – male prodavnice i pekare se lagano otvaraju, prodavci užurbano sređuju radnje, u vazduhu se oseća miris svežeg peciva i čuju se glasovi vozača koji su se tu na trenutak zaustavili kako bi isporučili robu.

Iskreno, ne mogu dočekati da stignem u Ušuaju. Posle gotovo 20 sati putovanja, neopohodan mi je osećaj da sam konačno tamo... Na putu ka aerodromu, prolazim ’favela’ distrikt koji se nalazi tačno ispod autoputa, što me je podsetilo na nekadašnje stanje ispod Gazele u Beogradu.

Proslo je vise od 100 dana od kako su uhapseni nasi drugovi Tadej Kurepa, Ratibor Trivunac, Ivan Savić, Ivan Vulović, Nikola Mitrović, i drugarica ,Sanja Đokić .Istraga po idiotskoj optuzbi za medjunarodni terorizam je okoncana, a nasi prijatelji su i dalje u zatvoru! S obzirom na nenaklonost medija odnosno blokadu sa kojom se suocavaju svi koji pokusaju da ovu temu nametnu kao bitnu za raspravu u ovom drustvu, trebalo bi da se zajedno podsetimo kako je sve pocelo.

A pocelo je protestom...

"Na počinioce krivičnog dela silovanja trebalo bi primeniti najstrože kaznene mere, pa i uvođenje hemijske kastracije, zaključili su poslanici Skupštine Srbije."

I z v o r : Poslanici se zalažu za hemijsku kastraciju

Neki bi svakog božjeg dana da mijenjaju zakone koje i ne pokušavaju da primenjuju i poštuju.

Sjajna fora podmetanja kukavičjeg jajeta a sve u duhu populizma i prikrivanja sopstvene odgovornosti za kriminal u zemlji i situaciju u pravosudju koju su zahvaljujući spretnosti i nesebične pomoći ćutologa, umjesto prihvatanja žestokih kritika dobili čak i aplauze, za navodnu reformu koja se svela na izbor jednih a neizbor drugih sudija i tužilaca..

Sudije koje su učestvovale u izbornim kradjama bi verovatno trebali biti najrevnosniji u izricanju kazne “hemijske kastracije”.

Nijesu brojni silovatelji nastavili sa svojom djelatnošću zbog blagih kazni propisanih sadašnjim zakonima nego zbog neprimjenjivanja tih istih zakona..

Koliko je minimalnih - simboličnih kazni do sada izrečeno ?

Управо сам се вратио из лифта. Да, добро сте чули. Задржао сам се у њему мало дуже, у друштву троје својих пријатеља и једне пудле, приде. Пет душа у једном и по квадрату. Не питајте ме како смо стали унутра, али то у овом случају није ни битно. Важно је да смо се заглавили и висили тако упаковани пуних пола сата. Oбешени између приземља