Filmovi Titanic (1997) i All About Eve (1950), drže zajednički rekord kao filmovi sa najviše nominacija (14). Pet filmova koji su nagrađeni Oskarom u kategoriji najboljeg filma dele drugo mesto sa po 13 nominacija (videti tabelu) a osam filmova sa Oskarom u kategoriji najboljeg filma dele treće mesto sa po 12 nominacija (videti tabelu).

 

Pre nešto više od 2 godine na ovom mestu skupljali smo sredstva za završetak filma o Vladi Divljanu (blog "Nebeska tema" - poslednja milja)

Crowdfunding kampanja je bila izuzetno uspešna i preostalih 20% filma je završeno, uradjena je post-produkcija i za manje od nedelju dana očekuje nas PREMIJERA!

 

Na njegov rodjendan, 10. maja, u Sava Centru biće premijerno prikazan film o najvećem džentlmenu rokenrola na našim prostorima i autoru vanvremenskih pesama.

Thanks to Werner Herzog

Malo stvari me ostavi bez teksta...

 

"...for the sake of the variety of conversation..."

Da se odmah razumemo, ovaj tekst bi mogao da se nazove i ovako: "U krevetu sa Javier Bardemom i Ms Moneypenny", ali ne bi bilo u redu da odmah otkrijemo sve, zar ne? Predigra je uvek bila i uvek će da bude sastavni deo. Bez toga nema ni onog drugog, stoga...

... da li znate, ko na pitanje koliko je sati odgovara sa: "Deset. Tri i deset."

Bond, James Bond. All brand and new. Happy and shiny. Pa ustvari dobro, nije baš ko iz radnje nov. Izhaban je pomalo. I opet izgleda da nije baš ni srećan, a ni ne zrači baš.

The Punk Syndrome je dokumentarni film koji me je uverio da je inkluzija zapravo prilično moguca. Ne samo što sam video kako ljudi sa mentalnim hendikepom stvaraju nešto zaista predivno na polju muzike, vec sam bio zapanjen sa koliko iskrenosti i realističnosti njihova bliža okolina i društvo  reaguju na njih.

Pratimo četiri punk rock muzičara (Pertti Kurikka, Kari Aalto, Sami Helle i Toni Välitalo - dvojica su sa Daunovim sindromom a druga dvojica sa nekom vrstom lakše mentalne zaostalosti) na njihovom putu od urnebesne lokalne (finske) atrakcije - prema potpuno uverljivom i veoma autentičnom pank fenomenu na evropskom nivou. Ovi momci provode puno vremena vežbajuci i stvarajuci genijalno jednostavne. ali ujedno i prilično dobro promišljene pesme. Zvuče kao veoma rani Ramonsi, a izgledaju otprilike kao GBH. Svakom od ove četvorice muzičara je posvecen jedan segment filma pri čemu vidimo koliko su njihovi životi integrisani u finsko društvo i koliko su to ustvari dirljivo "normalni" životi.

Istorija je laž oko koje su se složili pobednici.

Pre nego što je postao veliki biznis kojim su suvereno zavladali veliki studiji, filmom su se bavili ljudi koji su imali volje, mašte i želje, a pre svega beskrajnog entuzijama. U najranijem razdoblju istorije filma, pre 1920. godine, u filmu je bilo najviše žena. One koje nisu uspele da se nametnu kao glumice, svoje mesto su našle iza kamere, kao rediteljke, scenaristkinje, producentkinje, montažerke, pa i vlasnice studija.

„Filmovi koji su univerzalni i vanvremenski"

piše: Birgit Heidsiek

6. Septembar 2014, Venecija
Sinevropa se sastala sa švedskim rediteljem Rojem Andersonom [Roy Andersson] da razgovara o njegovim izvorima inspiracije i o tome kako je finansirao svoj najnoviji film "Golub sjedi na grani razmišljajući o postojanju" [A Pigeon Sat on a Branch Reflecting on Existence (2014)]

 piše: Džim Džarmuš

 Pravilo br. 1

Nema pravila. Postoji onoliko načina da se napravi film koliko ima i potencijalnih filmadžija. Film je slobodna forma. U svakom slučaju,  lično se nikada ne bih usudio da bilo kome kažem šta da radi ili kako da radi. Za mene je to kao da govorite nekome kakvo treba da bude njegovo religijsko opredjeljenje. Jebeš to. To je protiv moje lične filozofije - više koda nego li seta "pravila". Stoga, zanemarite "pravila" koja trenutno čitate i umjesto toga smatrajte ih samo kao moje bilješke namjenjene meni. Svako bi trebao napisati svoje sopstvene bilješke pošto ne postoji jedan način da bilo šta uradite. Ako vam neko kaže da postoji samo jedan način, njihov način, bježite što je moguće dalje od njih, i u fizičkom i u filozofskom smislu.

Bilo je proljece devedeset pete. Ne pamtim tacan datum. Samo znam da je bio maj. Ostalo mi je jos koji mjesec do mog 19. rodjendana. Kad sam se probudio iz dvonedeljnog sna, ili ti kome, nisam mogao da govorim, nisam nista video i nisam osjecao svoje tijelo. Jedino sto sam tad imao bile su misli.  Bio sam siguran u dve stvari; da sam ranjen tog prvog maja I da sam mrtav.

Vidis, govorio sam sebi i u sebi,  nije tacno da kad ljudi umru ostane samo dusa. Ostane, bar za neko vreme i misao. Prokletstvo ili ne, misao je jedino sto  ostaje covjeku u predvorju smrti.

Zadnje slike mog zivota iz tog prvomajskog jutra bile su slike krvi i uzasa. Vrisak  majke cija je petogodisnja cerka docekala smrt u  njenom  narucju. Vrelina vlastite krvi  pomjesana sa strahom od smrti ciji sam hladan zadah osjecao na licu.