U petak, filmom Persepolis, otvara se treca po redu Slobodna Zona, jedinstven festival angazovanog filma. Ideja je originalna i dobra, odabrati dokumentarne, igrane i aniomirane filmove, prema kvalitetu ali i stavu koji zauzimaju njihovi autori.

 

You can talk to us now

you can search for a while

when you're rumbling around ...

Najavljujem je s malo, malo izmenjenim tekstom pesme koju ona voli.

Dragi prijatelji, večeras nam priča darkonduty. 

 

U jesen 2006. godine prvi put sam pogledala suvremeni rumunjski film. Bio je to jedan od onih izbora utemeljenih na principu eliminacije koja se, barem kad je u mom slučaju riječ, orjenitira opozitno ‘većim’, razvikanijim i srednjostrujaškim naslovima. Takva se logika sama po sebi nametnula tijekom

www.infowars.com www.prisonplanet.tv 

Ovo su poslednje reči u filmu "Laura" Ota Premingera iz 1944. godine.

Koje su to poslednje reči koje čujemo u nekom filmu pre nego što se upali svetlo u bioskopskoj sali?

„... noć je ušla u nas
i nasa srca su prazna
ali ne, sve je ružan san
jutro će promijeniti sve..."

Ako, u svetu u kome jesmo, nestane pojam pravde, istine, časti, poštenja, ljubavi... u svom izvornom obliku, šta će od tog sveta ostati? I kakvog smisla i razloga može čovek pronaći, da u tom i takvom svetu o(p)stane?

Kada su zblanuti bioskopski gledaoci "Terminatora" ispustili kolektivno "aaah", kao reakciju na lagano otkrivanje brižljivo vajanog tela Arnolda Švarcenegera, a Vitni muzej izložio živa ljudska tela Frenka Zejna, Eda Kornija i fenomenalnog Arnija - bio je to jasan dokaz da je došlo vreme za filmske momke koji liče na fotke iz Fitnessa i Shapea, razlikuju dobro od zla i pomažu čoveku da bar nakratko kidne od stvarnosti.

Zakržljalih intelektualaca, nadobudnih drkadžija, zlih snagatora i nervoznih prznica ionako je pun ekran. "Asta la vista, baby" - rekao bi Arni, dobri momak u odelu od tečnog metala sa holivudskom etiketom.

Deca me hvale da mi se ukus iz godine u godinu bitno poboljšava. Ne gledam dnevnik, ne slušam vesti, boli me uvo za okrugle stolove. TV kutija samo je ekran za video, a moja potera za dosnimljenim nastavcima filmova gde dobro pobeđuje zlo, a dripci uvek izgube - obično uspešna.

"Ljubav je najbolji, najpodmukliji i najefikasniji instrument socijalne represije" R. V. Fazbinder

Imao sam 13 godina kada je umro Fazbinder. Tada nisam shvatao koliki je to gubitak za kinematografiju. Teško sam se prihvatao filmove koji nisu bili na engleskom jeziku. Mladost - ludost.

A onda je sve nekako došlo spontano. Dok su moji vršnjaci trčali da gledaju američke heroje i filmove katastrofe, ja sam počinjao da upoznajem neke antiheroje i neke druge životne priče.

Otkrivao sam kinematografije Italije, Nemačke, Francuske, Japana... Bio je to jedan potpuno nov i čudesan svet, sasvim različit od onoga što nam je nudila Amerika.

Na svu sreću, tadašnji "javni servis" imao je ljude koji su voleli i poznavali film i koji su nam omogućili da gledamo prave umetnike. Jedan od takvih autentičnih umetnika je bio i Fazbinder.

ЧУВАЈТЕ  СЕ МАЛЕ КУТИЈЕ

Свака кутија је тајна још из античких времена. Затворена, покривена поклопцем, она крије велика изненађења и важне ствари.

Ни модерна времена нису запоставила тајну кутије. Код Васка Попе она постаје читав свет, да би је Буњуел вратио на праву меру: мала кутија са великом тајном, док је Тарковски умро као жртва њене тајне.

Питер Хилтон, деветнаестогодишњак који је прекинуо студије на другој години факултета и обрео се у тиму Алана Тјуринга у Блечли Парку, није имао брата у прекоатлантском конвоју којем је претио напад немачких подморница управо у тренутку кад је Енигма, шифра коју је немогуће разбити, напокон разбијена. Ова измишљена судбина је само једна од многих неистина и бесмислица које су убачене у причу о Алану и Енигми без икакве потребе -- баналивудизација која је сама себи сврха.

 

* * *

било каква подела у смислу "подржати или не подржати (мере), питање је сад" је бесмислена.